Kultura, pa samim tim i strip kultura, neizostavni su deo života ljudi na ovom podneblju.
Strip scena u Srbiji žilavija je, čini se još od krize izazvane pandemijom. Iako je većina striparnica zatvorena, čitaoci stripove kupuju preko interneta, a pojedini izdavači nisu prestali sa objavljivanjem novih naslova.
Ako se prisetimo, u Francuskoj je 2020.godina, proglašena godinom stripa.
„Mi uvozimo stripove iz Hrvatske i razmatrali smo i sa kolegama tamo, da li je ljudima uopšte stalo danas do stripa, ali naručuju, čitaju. Oni i dalje kupuju ono što vole da čitaju i popunjavaju svoje kolekcije“ kaže Mijalković iz Darkwood-a.
Pretvaranje igre prostora u pripovedački čin
Najveći strip fanovi sigurno nisu propustili ni jedno od 28 albuma Opskurnih gradova. U originalu „Les Cités obscures“ od Casterman-a, ranih 1980. strip započinje belgijski dvojac: crtač François Schuiten i scenarista Benoît Peeters. Izmišljeni svet je podeljen u gradove-države, a u svakom od njih se razvija specifična civilizacija okarakterisana specifičnom arhitekturom.
Svim stripovima je zajednički imenitelj pripovedanje prostorom. U istoimenom tekstu, Zoran Đukanović, srpski esejista i kritičar, navodi:
„Nekada su glavna sredstva arhitektura, nekada čitavi gradovi, nekada je u pitanju džungla i rastinje, svejedno… zajednički element je potpuno vladanje prostorom i poigravanje sa njim. Pretvaranje te igre u pripovedački čin.“
„Ući u Opskurne gradove je kao ući u san koji dugo traje. Mogu se isto tako uporediti s ogromnom katedralom, čak i vizuelno. Prilazili joj od spolja ili iznutra, ostajemo gotovo nemi pred njenom složenošću i lepotom koju su stvorili dvojica tihih opsenara i čarobnjaka, Benoît i François„ objašnjava jedan ljubitelj ovog stripa.
Razmišljati o gradovima, o njima kao živim lavirintima, njihovoj lepoti i iracionalnosti, osećanjima bliskosti i otuđenosti prema njima, biti zbunjen njihovim rastom i čudnim uticajima gradova na nas, ne postoji bolji strip na svetu koji bi nam pravio društvo u ovome od Opskurnih gradova.
Koje su to najvažnije vanstripske, književne koordinate Opskurnih gradova?
Pre svega, Borhesovo kompletno delo, zatim Franc Kafka, posebno Zamak (1926), Nevidljivi gradovi(1972) Itala Calvina,Jednosmerna ulica (1928) Waltera Banjamina i, naravno, Žil Vernova 100.000 milja pod morem i njegov koncept istraživačkih putovanja koji se u gotovo svakom albumu pojavljuje, kao i za ta putovanja vezana egzotična sredstva transporta: letelice, plovila, vozila.
Ukrštanje mnogobrojnih uticaja jedna je od najvažnijih karakteristika ovog serijala.
Schuiten za sebe kaže da ne može da zamisli život bez crtanja: „Ono mi daje strukturu, pomaže mi da sačuvam ravnotežu, da obratim pažnju na liniju, da se skoncentrišem. Kroz crtanje ja mogu da razumevam stvari, inače imam osećaj da ništa ne vidim i ne razumem.“
Virtuoz crtačke tehnike, on nije samo vizionar gradova nego jednog čitavog grafičkog univerzuma. Opskurni gardovi su i priča o kaligrafiji, manuskriptima i pismu u najapstraktnijem smilsu te reči.
