Maserati i Lamborgini o saobraćaju

Koja kola voziš?

Uobičajeno pitanje brzog određivanja statusa kod nas…

Pričali su mi u Rusiji da je automobil i dalje najvažniji simbol: konja – statusa mnogo jačeg od nastambe, odnosno šatora. Ni mi ne marimo toliko za naše „šatore“, koliko za naš statusni simbol u konjima. A i delimo sa Rusima određenu vrstu iracionalnosti.

Kao da nismo svesni okruženja… Zapadnjaci i Severnjaci (osim Italije) su odavno uočile dolazak svih ekoloških propasti, pripremile strategije, uvele ih u zakone i predupređuju ih usađivanjem, pa makar prisilnim, drugačijeg ponašanja kod građana. Od malih nogu, od vrtića. Prvo strogom edukacijom, pa batinom… odnosno skupoćom u alternaciji sa nagradama ili šargarepicama. Ko toliko čepova, flaša itd. lepog ponašanja, to dobija oprost od poreza, nagradice, besplatne karte… Japanci a posle i Kinezi su savremenim tehnologijama najdalje otišli, u njihovu kartu (prepoznavanje lica) unosi se kada nisu pravilno postupili kada se radi o ekologiji i zna se koje će posledice snositi: neće moći da dobiju kredit za stan, olakšice koje im inače sleduju itd.

Odgovor na prvo pitanje je u metropolama Evrope danas uglavnom „Ne vozim automobil.“

Takav odgovor ne bi dobro izgledao na npr. Tinder platformi kod nas ili pri upoznavanju. Zato, objava na Tik toku i drugim mrežama jednog važnog „kumića“ kako se jurca Maseratijem od 300 000 Evra, 200/sat i poručuje viralno uvredljive poruke policiji otvaraju nam slikovito uvod u razmatranje našeg saobraćajnog kolapsa.

Prvo, gde u gradu, čiji je saobraćaj kao u „gradu koji stoji“ – Bangkoku;  može da se jurca dotični? Brza vožnja u našim gradovima omogućena je, kako shvatamo iz snimka samo noću, u predgrađima gde prolaze obilaznice sa više traka ili biciklističkim stazama – praznim u poznim časovima. Eto, jedan narandžasti Maserati, sasvim neprikladan subjekat u našem sirotinjskom društvu, dao nam je i taj odgovor. Gde je prohodno, gde ima mesta…

Teza da će se gradovi u Srbiji (konkretno  Beograd) demografski smanjivati pa nam nije potrebna skupa investicija kao metro pokazali su se kao velika zabluda. Jeste, na stagnaciju grada su ukazivali demografski parametri o manje od dvoje dece po porodici. Ali nije se verovatno uzeo u razmatranje faktor iznenađenja, ratovi, migracije… U međuvremenu Evropa menja strukturu stanovništva, postaće do 2050. većinski muslimanska država, a već danas najčešće ime u Nemačkoj je Muhamed. Naše iznenađenje više nije preveliko kada vidimo Sirijce kako voze beogradske autobuse (bar ne kucaju poruke) ili čujemo orijentalnu muziku sa gradilišta i veoma glasno dovikivanje. Osoblje crne puti radi i u našoj najpoznatijoj ćevabžinici, dok lokalci više vole munjevitu vožnju kroz crveno. Jureći trotoarima izbezumljuju pešake svojim motociklima i biciklima, odnoseći gotovu hranu na vrata. Brzina je ključna, taksimetar za što više napojnica kucka. Ko bi mogao da pretpostavi da će dostava hrane takođe uticati na ukupan saobraćaj u velikom gradu?

Da li bi ikada bake u keceljama, sa kuhinjskim krpama na ramenu; nudeći „ajmokac“ ili neke tradicionalne đakonije ovog podneblja mogle da zamisle da će njihova deca a sada i unuci dramatično zalupiti vrata svojih kuhinja te se hraniti  gotovim jelima koje im dovoze mali kamioni, bicikli, motori? Take away nekada je bio globalno rezervisan za sirotinju, danas je ovaj sistem a posebno u doba Korone zaživeo u većoj meri. Ide sve to tako daleko da se ponegde više ni ne projektuju standardne kuhinje u stanovima, ostaju u dimenzijama čajnih kuhinja. „Bordžijanski“ otrovani građani posle nepoznatih obroka u Infektivnoj bolnici sve su češći. Zaleđa pekara često nisu poželjna za pregled jer pacovi, zmije i narkomanske igle su zaista deo scenografije.

Asepsoli i aerosoli zaostali iz doba najljuće Korone imaju i dalje svoju bitnu ulogu, kada izađemo iz taksija ili posebno iz autobusa.

Šta je razlog da je tolikog saobraćaja i vozila na ulicama? Potreba da se čovek udalji od mase; da ima neophodan perimetar slobodnog prostora oko sebe?

Preskup je benzin u odnosu na zemlje u okruženju, registracija i porezi jer smo postali grad skupoće, Njujorškog ili Londonskog tipa metropole, bar prema cenama hrane i nekretnina. Lako se to sagledava nabujalom, lažno multiplikovanom cenom kvadrata loše novogradnje do 10 000 Evra.

Zato su zarade u građevini ogromne (nekada je bilo 100 posto, a sada je i više); pa je logično da se ne može održavati red i poštovati zakon. Ulog je prevelik. Naime, mafijaški princip i bezakonje vladaju za privilegovane i one snađene, pa je jasno da stanovništvo koje još radi u starom sistemu od 8 do 3 više nisu većina. Oni su manjina koja ne zna šta bi drugo; dok se iz sistema ispumpavaju i prelivaju sredstva čak i za nepostojeće nevladine-vladine organizacije. Taj deo društva vozi najskuplji red vozila kojih neće tako skoro da se odreknu. Simbol su moći i uspeha. Mnogo ih je. Jedva se provlače uskim Vračarskim ulicama bez drveća. Njih policija ređe zaustavlja kada naprave prekršaj.

Ko su akteri na ulicama?

Kod nas čak i mlade devojke, nečije kćerke ili žene voze takođe najskuplje džipove-kamione i vežbaju svoje nove veštine a preživeli penzioneri mile ulicama kao njihov kontrapunkt. Vozila za snabdevanje voze neurotično mladi ljudi, pokazujući vožnjom svoju frustraciju, čini se, niskim primanjima i to sve na tuđim kolima. Nema pešaka koji prelazi zebru a da ne pokazuje svoju nadmoć kao favorizovani saobraćajnim zakonima pa najsporijim mogućim kretanjem koračaju, usput razgovarajući telefonom kao da je Wall street na drugoj strani veze. Naravno pitanja su daleko od NY Berze – „Da li se podgrejao paprike iz frižidera?“ (to oko podneva kada se deca bude)… Situacija bi se mogla opisati kao „džungla na asfaltu“.

Eto dobrog mesta da se za sve navedeno upotrebe  reči u modi kao „switched – uvrnuto“, „hibridno“ društvo, te da se ono okrivi za sve.

S obzirom da smo svesni da u takvom društvu ljudi koji rade sa svojih deset prstiju nisu oni koji imaju skupe automobile već se radi o ljudima koji nisu zaposleni nego se snalaze (sjajna reč koja objašnjava sve). Preporučujući dobrog kandidata za ženidbu današnjice pominje se stalan posao u državnom sektoru (ipak je to sigurnost) ali plus privatna firma i posebno nekretnine.

Teretna vozila majstora sa merdevinama na krovu danas su kultna, a majstori u njima retki, poželjni, dugo čekani i dobro plaćeni. Pa možemo da poređamo: red trolejbusa koji se neretko zapale, često su u kvaru i prljavi, u njima studente, đake, bake i deke i umorne službenice; imigrante vozače, zatim porše-e u jarkim bojama i „šklopocije“ od automobila, dostavna vozila koja jurcaju bez pardona jer ne voze svoje, plavuše sa sunčanim naočarama i kada je kiša u mini morisu ili twingu te naravno u džipovima, fizionomije iz skupih automobila kao sa poternica, kola hitne pomoći koja pod rotacijom staju i uzimaju burek za troje,  pešake –  ponosne „kraljeve mamba“ koji bukvalno trče do zebri da bi tu dobrano zastali i usporili, dobićemo fini miks na suženim ulicama, kao npr. u Teodora Drajzera koja zbog vlasničkih odnosa neće nikada moći da se proširi. Ostaće zauvek krvni sud gde stoji ugrušak koji tek da nije krenuo.

A da moramo da razmišljamo o uvođenju mobilnih toaleta okačenih na naše automobile sa zadnje strane kao u Bangkoku, moraćemo… Jer vremenske udaljenosti koje su nekada trajale 10 minuta sada su se pretvorile u jedan sat i više, stres koji doživljavamo je nemerljiv, a nervi kao što znamo nisu reversibilni; nikada se više ne vrate…

Na zapadu ne stanuju blejači

Zapadnjaci i dalje rade. Uglavnom nisu vlasnici automobila što im ne smanjuje stres. Izračunali su da novac za automobil i parking u gradu bolje mogu da iskoriste na nešto drugo.

Generalno žive naporno, moraju da se trude ne bi li zadržali poslove. U fobiji su od konkurencije, mlađih, jačih, prodornijih… Da, često štrajkuju, čini se čak na širokom planu kao  u nekom orkestriranom ritmu kao poslednjih nedelja. Da, putuju na posao nekoliko dana u nedelji, par dana mogu da se „provuku“ i online…. i to biciklom (posle menjaju majice ili se presvlače ili ipak znojavi rade) ili metroom koji nije idealan.  Ponekad pozajme električni auto u svojoj ulici pa ga ostave kod kancelarije. Guraju se svakoga dana, spremni na izazove. Hodaju skoro trčeći. Bez daha. Po dve stepenice levom brzom stranom električnih stepenika. Svesni su svog životnog tereta. Znaju da ako ne rade, neće imati mogućnost da plate iznajmljeni stan, da imaju platne kartice, da bi ih bankari pratili i sagledavali svaki trošak, prateći njihovu solventnost… da školuju decu. Niko nije u stanju luksuza da bude pasivan „blejač“, jer tamo, blejači su silom situacije veoma blizu kontejnera i kartonskih kutija kao zaklona. Nema familije da pomogne, niti dobrih duša, ni dijaspore da šalje.

Život im je teži nego na Balkanu.

Ukalupljeni su. Vozila u Londonu ne mogu da uđu u uže gradsko jezgro. Kamere su na svakom koraku. Prepoznavanje lica kamerom odmah te spazi ako nisi platio za ulazak u jezgro, ili ako si se dovezao sam u kolima a ne vas četvoro – što je veliki prekršaj. Koristi se i princip par-nepar registarskih tablica. Vlada osećaj straha, nesigurnosti i svesnosti da moraš da igraš po pravilima jer inače ispadaš. Mrtav si. Stalan strah struji kostima.

Staro pravilo po džepu koristi se na veliko. Na drugi auto u porodici je porez veći, na treći još veći. Pa da razmislimo da li će svako dete voziti svoj automobil, uz mamu i tatu. Eto nam ga 4 automobila po porodici, plus dostavna vozila, teški kamioni koji dovoze tešku građu i armaturu i beton u već uzdrmali centar, Finski Wolt, industrija kupljena za 7 milijardi dolara od strane Američke firme; Glovo, službeni automobili, Ambasade…

Bogati ljudi Evrope, već deca privilegovanih, vlasnici stanova i kuća, oni koji žive od izdavanja ne ulaze naravno u ovaj segment društva ali ih itekako nerviraju porezi ili cene. U Francuskoj koja momentalno „gori“ od bunta, Predsednik nevešto skida svoj Rolex sat sa ruke skrivajući se od TV kamere, uživo u programu. Shvata da je preterao. Da mu je nacija razjarena. Njegova supruga, malo više izvan događaja i neupoznata, i dalje ne menja svoj ultra luksuzan brend Luj Viton (Louis Vuitton – sada inovativno unapređen lopticama u boji) na prijemima, što joj mase, besne, predbacuju. Opet smo zaboravili učiteljicu života, istoriju i događaje iz Versajskog dvorca, kada su seljaci vilama izjurili kraljeve iz svojih odaja.

SLOW CITIES, usporavanje

Ono što sigurno znamo jeste da će gradovi, ovako ili onako, polako postajati pešački. Da je automobilu mesto umanjeno, upotreba sužena na vikend i na vangradske aktivnosti. Kao i u modi, vraća se tendencija prvih pešačkih zona iz osamdesetih. Propust što nema dovoljno pristupnih kolnih pravaca u obliku češlja polako se godinama ispravljao. Francuzi su pre desetak godina počeli da velike trgove na kojima je tekla reka vozila pretvara u pešačke. Prvi od njih je bio Pariski trg republike. Kao i sa vraćanjem kanala u Holandske gradove, koji su bili zatrpani pedesetak godina, tako su i Pariski kanali severoistočnog Pariza počeli da bivaju centri novih, hipsterskih i a la mode zbivanja. Voda kao faktor inspiracije, mira i odmora bila je dobar motiv i da se provukla kroz Beograd na vodi, kao kanal. Neka od prvih konkursnih rešenja pre puno godina i čak decenija je bilo na tu temu. Teza je trajan prelazak kolnog saobraćaja na pešački i biciklistički, smanjivanje radijusa između posla i kuće na minimalan razmak. Upotreba lokalne hrane, koja raste u podneblju, kao pravila održivog razvoja. Umanjenje transporta.

Sirotinju će ipak na kraju, globalno, izazvati arogancija Maserati elite. Konstataciju praćenu čuđenjem voditelja programa koji prenosi sa Sajma automobila u Beogradu da se slabije kupuju luksuzni automobili nego ranijih godina, ako smo imalo inteligentni i u toku, nije nas previše iznenadila ali onda… pa ko nam to stvara haos na ulicama? Hajde, nabrojali smo ih, ali kako da ih ubedimo da svi uspore? Da se odreknu ličnog komoditeta? Da budu racionalniji? Nerealno kod nas?

Nešto nismo dobro povezali! Nešto smo prevideli!

Znamo samo da ništa ne znamo.[1]

[1] Po Sokratu                                                                    prof. Eva Vaništa Lazarević