Pre nekoliko godina u školstvo širom sveta uvedene su takozvane urbane farme za predškolce. To znači da mališani koji idu u vrtiće u gradskim sredinama, i imaju mogućnost da dodirnu travu i golu zemlju samo u parku, sada na ovim urbanim farmama imaju parcele zemlje na kojima sade povrće, gaje sitne životinje, i jednostavno – uprljaju ruke.
Zajedništvo, radoznalost, mašta i priroda – moto je jedne takve predškolske ustanove koja se nalazi u oblasti Nijagare, a ovakav koncept dostupan je mališanima iz Bruklina, Atlante i rapidno se širi Amerikom, a postoji i u Engleskoj, Norveškoj… Jedan od ovih programa u 2012. godine dobio je nagradu od Mišel Obame i njene inicijative za brigu o deci Pokrenimo se!.
Četiri arhitekte pre nekoliko godina radile su na izradi ovakvog projekta za jednu londonsku predškolsku ustanovu, a jedan od njih, Džonatan Lazar, tada je rekao da trenutni školski sistem decu drži u učionicama, odakle jedva da mogu i da vide poneku biljku, i to kroz prozor, naravnom, smatrajući to greškom.
-Odsustvo direktnog iskustva u potpunosti je dovelo u zabludu dečju percepciju sveta i njegovih najosnovnijih procesa. Nije retkost da nađemo decu koja ne znaju da mleko koje piju potiče od krave ili da pasulj ne klija u konzervama”, rekao je Lazar.
Urbana okruženja posebno zatamnjuju prirodne procese koji su osnov za naše razumevanje sveta u kome živimo.
Zato, rasadnici na takvim urbanim farmama imaju cilj da premoste jaz između obrazovanja i životne sredine, nudeći umesto toga pravi hibrid između farme i škole, a gde bi dečji fizički, socijalni, emocionalni i kognitivni razvoj podsticali interakcijom sa biljkama i životinjama.
Osim što je ovakav koncept važan za razvoj samog deteta, jer učionica nije jedino mesto gde mališani uče, deca su zapravo sve češće ciljna grupa kojoj se predočava važnost životne sredine, i od najranijih dana stvara “publika”, kojoj se usađuje odgovorno ponašanje prema okruženju.
