Arhitekte: Herzog & de Meuron i Ai Weiwei
http://www.herzogdemeuron.com/
Partneri: Jacques Herzog, Pierre de Meuron
Projektantski tim: Ben Duckworth, Christoph Zeller, Liam Ashmore, Mai Komuro, Martin Nässèn, John O’Mara, Wim Walschap
Lokacija: Kensingtonski vrtovi, London, Velika Britanija
Klijent: Galerija Serpentine
1. jun – 14. oktobar 2012.
Fotografije: © Daniel Portilla
Zalažući se za nove ideje u savremenoj umetnosti od 1970. godine, Serpentine već pola veka predstavlja pionirske izložbe širokog spektra gde učestvuju najpriznatiji umetnici našeg doba.
Na dve lokacije u razmaku od samo 5 minuta, u londonskim vrtovima Kensington Gardens, Serpentine Galleries cele godine organizuje izložbe, besplatne radionice i seminare, „live“ prenose i predstavlja tehnološke inovacije, a sve to u londonskom parku i okolini. Njihove izložbe i javni programi privuku do 1,2 miliona posetilaca godišnje. Ulaz u obe galerije je besplatan.
2020. se obeležavala 50-ta godišnjica galerije. Ključne teme od tada uključuju ekologiju i klimatske vanredne situacije, jednakost i obrazovanje, arhitekturu i uticaj digitalnih i novih tehnologija.
Svake godine, još od 2000., drugi arhitekta je zadužen za projektovanje Letnjeg paviljona galerije Serpentine u Kensingtonskim vrtovima (Kensington Gardens). Do sada je urađeno 20 paviljona. Autori paviljoni bili su Toyo Ito, Zaha Hadid, Daniel Libeskind, Frank Gehry, Bjarke Ingels i mnogi drugi. U 2019. godini svoju ideju je predstavila Junya Ishigami, arhitekta japanskog porekla proslavljen svojim eksperimentalnim strukturama koje tumače tradicionalne arhitektonske konvencije i odražavaju prirodne pojave.
Zapanjujuća zaobljena struktura izrađena je od rešetkanog metalnog okvira u kojem se nalaze tone kumbrijskog škriljevca. Poduprte su vitkim belim stubovima koji izgledaju nevidljivi jednom unutra. Prirodni materijali stvaraju mutni talas kamena u kojem se nalazi kafić sa amebičkim stolicama i stolovima.
Osmišljeni dosadašnji paviljoni su izgrađeni u raznim oblicima i od raznih materijala, tako da smo instiktivno pokušali da izbegnemo neizbežan problem kreiranja objekta, konkretne forme. Naš put ka alternativnom rešenju podrazumevao je ukopavanje u zemlju od nekih pet stopa sve dok nismo naišli na podzemne vode. Tu smo iskopali rupu sa vodom, neku vrstu bunara, sa ciljem da skuplja padavine na površini paviljona. Na taj način smo u naš paviljon inkorporirali inače nevidljiv aspekt realnosti u parku – vodu pod zemljom. Dok smo kopali zemlju kako bi došli do podzemne vode, naišli smo na razne forme realnosti, kao što su telefonski kablovi, ostaci nekadašnjih temelja ili naknadnog popunjavanja. Kao tim arheologa, identifikovali smo ove fizičke fragmente kao ostatke paviljona izgrađenih između 2000. i 2011. godine. Njihovi oblici su varirali: od kružnih, dugih i uskih, tačkastih do velikih konstruisanih šupljina koje su naknadno popunjene. Ovi ostaci svedoče o postojanju bivših paviljona i njihovoj manje ili više invazivnoj intervenciji u prirodnom okruženju parka.
Svi ovi tragovi bivših paviljona će sada biti otkriveni i rekonstruisani – bivši temelji i otisci zbrke zamršenih linija postaće baza slično paternu za šivenje. Pojavio se karakteristični parter koji se razlikuje od bilo čega što smo mogli da izmislimo; njegov oblik je zapravo slučajno otkriće. Plastična realnost ovog oblika je zapanjujuća i nastale forme predstavljaju takođe savršena mesta za sedenje, stajanje, ležanje ili samo za posmatranje i divljenje. Drugim rečima, to je idealno okruženje za posetioce gde mogu da nastave da rade ono što su radili proteklih jedanaest godina u paviljonima galerije Serpentine. Enterijer paviljona je presvučen plutom – prirodnim materijalom sa velikim haptičkim i olfaktornim kvalitetima koji je prilagođen za rezbarenje, sečenje, i oblikovanje.
Na temeljima svakog pojedinačnog paviljona mi smo izdigli jednu novu strukturu (nosače, zidove, delove) u vidu nosećih elemenata krova našeg paviljona – jedanaest nosača i jedan naš stub – džoker koji smo mogli pozicionirati po želji. Krov podseća na one sa arheoloških nalazišta. On lebdi nekoliko stopa iznad travnate površine parka tako da svi koji prolaze mogu da vide vodu u njemu, površinu koja odražava beskrajno raznoliko nebo Londona. Za specijalne prilike, krov se može isprazniti u vidu kade kada se voda vraća u rupu, najdublju tačku u parteru paviljona. Ispražnjen krov se tada može koristiti kao podijum za igru ili jednostavno kao platforma koja lebdi iznad parka.
