Interesi tajni, poslovi javni

O Zahi, Genex kuli i toplim morima

1. Zaha – sledi interese radeći prema zadatom

Velika Zaha Hadid, rodom Iračanka, jedna od najpoznatijih arhitekata (zabranjivala je da je zovu žena-arhitekta), dobila je Pritzkera (ekvivalent Nobelu u arhitekturi) 2004. godine, a sve do njene prerane smrti 2016. Arapski svet je „svoju kćerku“ zapošljavao da projektuje mnoge mega projekte. Nažalost, nije joj se ostvarilo da vidi svoje zgrade – umetnička ostvarenja, završene i izvedene. Ipak, ove nove, 2023. godine skoro čitav biro ZHA, koji je nastavio da razrađuje njene projekte i kreira u njenom prepoznatljivom stilu dočekao je Novu godinu u Šarži, jednom od Emirata, povodom završetka neobičnog dugo planiranog centra. Iako je slovila kao izuzetno neugodan šef, njeno ime je ostavilo toliki pečat da se biro održao.

Veliki Emir Šarže, nekad siromašne luke gde su pristizale školjke koje su izdržavale sve Emirate,  u poslednje se vreme proslavio fantastično izvedenim najboljim hotelima a sada i Zahinim delom. Kao čelni čovek. Emir – svoje zemlje imao je lični interes da tu dovede svetske arhitekte. Ovde nije bila pitana ni struka, ni građanstvo. Naravno, sve se odvijalo prema uzansama „netransparentih“ Emirata.

I opet, uprkos  maestralnom uspehu, dešavalo se Zahi mnogo puta da su njeni projekti osujećeni, ukoliko je tako rekla, ne struka, ne asocijacije i ne zakonodavna tela nego – građani. Čuvena participacija građana, od čije odluke sve arhitekte drhte u zapadnom svetu, postoji i funkcioniše u praksi. Tako su Londončani rekli NE, jednom od Zahinih prvih projekata u Londonu, stambenom mostu (tipa most Rialto u Veneciji). U UK se izuzetno posvećuje pažnja mišljenju građana, koji su u stanju da potpuno obore određeni projekat, iako je već odobren od svih relevantnih institucija. To se desilo i pri debati o najvišem tornju, Zahine ZHA kompanije, u Voshalu (Vauxhall) delu Londona nedavno.

Građani su bili neodlučni, sa dosta uzdržanih i negativnih komentara.

Zato se projekat, sada 2023. ponovo stavlja na nova ispitivanja i proveravanja i vraća u proceduru. U UK, svaki javni projekat podložan je kritici svih učesnika i interesnih grupa. Interes, interes… Ali radi se o miks-u interesa sa tačno podeljenim procentima učešća, te njihovim usaglašavanjem.

Zaha je imala sreću da radi prvi i svoj jedini izuzetan privatni projekat, koji je izrazito zavisio samo od klijenta samog. Ničiji tuđi interes niti upliv nije trebalo zadovoljiti. Ruski oligarh Vladislav Doronjin, poznat i  kao bivši partner manekenke Naomi Kempbel i vlasnik mnogih zapadnih brendova visoke mode, sreo je Zahu na jednom prijemu u Londonu, i tek nakon dugog dijaloga u vezi umetnosti, odlučio da joj pokloni poverenje i dodeli zadatak da kreira njegovu vilu, u šumi u blizini Moskve. Zaha je u trenu svoju ideju iscrtala na salveti tokom tog prvog razgovora. I tako je dobila zeleno svetlo.

Ovaj nesvakidašnji, dotada neviđeni projekat nije morao da prolazi nikakve testove državnih interesa. Ruski oligarh mogao je apsolutno sve, da zakupi teritoriju i krene da lebdi u spavaćoj sobi iznad tipičnog crnogoričnog drveća. Jedina želja mu je, naime, bila da probudivši  se gleda u plavo nebo bez ikakve prepreke, pa je Zaha vilu podigla na 30 metara visoke „noge – stubove“ iznad tipične šume onog podneblja. Pogled iz spektakularne spavaće sobe nije uspeo da održi ljubav razmaženih oligarha i manekenke. Sa 117 miliona funti, objekat je danas u ponudi za samo“ 78 miliona funti, iako je koštao 109 miliona da se izvede; pa eto nam primera promenjenih uslova u kojima postoji okrutan sistem ponude i potražnje.

I dok se Rusi snalaze u drastično promenjenim uslovima od prošlog proleća, (mada su oligarsi na vreme preneli vlasništva na svoje žene strankinje) nemali broj je i u u Srbiji, a za to vreme nova srpska nomenklatura različitih provinijencija živi ovde sasvim udobno. Evropski problemi ih ne dotiču.

2. Srbija prema mikro ugledu na Doronjina & Co

Inflacija, bombardovanje, Skupština u plamenu, bageri umesto plišane revolucije kao u Pragu,  ubistvo premijera stvaralo je polako jedan specifikum od zemlje i grada. Različit od svih ostalih….Uzburkan miks urbo-ruralnog stanovništva, pojedinaca koji su se snalazili ili se nisu snalazili: pa je i danas najčešće svađa u prosečnoj porodici: kako su se ONI snašli a mi nismo… I tako trideset i više godina.

Ništa mi od stranih uglednih primera ne možemo da primenimo. Ili kao da primenjujemo samo ono najgore. Interes sa velikim I…, bez interesa uopšte ne delamo više. Ne pomeramo se.

Novo pridošli investitori su shvatili kome, gde, kako i koliko. Od promenjenog sistema 2000. menjale su se fotografije Predsednika Države u velikim developerskim stranim firmama, u horizontalnom nizu. Ali ni naši privatnici nisu ostajali dužni. Činjenica da je zarada na građevini 100% kao ni u jednom drugom biznisu osim onim zabranjenim, bila je razlog da se ovim segmentom industrije bavi skoro svako u gradu barem kao poslom broj 2., da se tajne zanata prenose tiho, kao u Masoneriji, od usta do usta, da su Zakoni i manipulacija bliski ljudima koji su u sasvim drugim sferama društva. Taj tip snalaženja ne postoji nigde drugde u ovoj meri, osim možda kod naše južne braće. U Crnoj Gori, sada doduše manje nego ranije.

Svaka baka na kantunu zna koliko je bruto građevinska površina i indeks izgrađenosti u njenoj ulici ili kvartu. Apetit je bio ogroman, zarade su bile nenormalne. Ali i padovi u promenjenim vlasničkim i političkim uslovima.

Retki su političari koji se nisu okušali u građevini, bar kao „tihi“ partneri.

U građevinskom poslu su ostale firme bliske, logično, državi, kao uostalom u svako doba.

3. Žene sa Dedinja, edicija 2023.

Nomenklatura novog doba, uglavnom žene uglednih kontroverznih biznismena (izraz koji postoji specifično kod nas) koji su zauzele Užičku ulicu ali i lošije delove koji su takođe prozvanim Dedinje, od četrdesetak godina danas,  pozivaju se na prijeme kod Ambasadora, doručkuju na posebnim fensi mestima u Kraja Petra, sa kafa prelaze dalje na ručak uz neprestane glasne i otvorene razgovore na mobilnimi telefonima kao da rade na Vol Stritu. (Wall street) Čitava industrija ulepšavanja radi punom parom. Teretane, treneri i skupi brendovi. Dadilje i privatni učitelji. Stanovi u Trstu (bar po jedan). Stanovi u Beogradu na vodi u kojima baš i nisu najzadovoljniji izvedbom. Zgrade na Zlatiboru, Tari i Kopaoniku, vile sa bazenima na Fruškoj gori i Dunavu. Kubanske cigare. Sa decom koja se kasnije školuju u Američkim školama ili u inostranstvu ali su verni našem najgorem obliku folka. Sa projektom PINK, koji je naciju unazadio po zadatku (preostalu koja nije otišla). I sa SPA tretmanima kao da smo se rodili u slanim sobama. Tu više nema diplomiranih, a ako to jesu, to su kupljene diplome na privatnim fakultetima u unutrašnjosti.

Uglavnom su to delovi društva koji su došli u veliki grad da se dokažu. Privatni učitelji na stranim jezicima brinu o deci, žene se bave modom i održavanjem svog izgleda večno mladim, a vode i svoje Instagram profile.

Zanimljivo je da su rekonstrukcije vila i zgrada u rezidencijalnoj zoni rađene suštinski bez arhitekata (uglavnom), sa onim poznatim: „Moja gospođa prati Milanski fešn vik (fashion week, ko bi znao bolje od nje da složi boje?“ Svako ima vilu i u svom rodnom mestu. Privatni avioni nisu retkost. Odlasci na skijanja su obavezna, i to u mesta koja ne mogu ni da izgovore, a teškoća da se naruči hrana na bilo kom svetskom jeziku je deo putovanja. Ali novac radi svoje. Rusi su postali nevidljivi na karti posle rata u Ukrajini a bogati Srbi su apsolutno preuzeli kruzere i topla mora.

4. Žilavost

Na ovom mestu ne mogu a da ne pomenem meni intrigantan snimak potopa splava Fristajler na proslavi Nove Godine 2023. Naravno tragičan događaj zbog previše publike,  ali ono što fascinira u našem specifikumu jeste urođena priprema na neugodne događaje, nikakva preterana histerija kao na Titaniku. Gosti su polako preskakali grede splava, stolice i stolove da bi se iskrcali kao da je to deo zabave, možda produžena ruka kluba Lafajet, čijeg vlasnika svi znamo i to ne po dobru. Čak su se gosti bukvalno vraćali u Savu po stvari, posebno telefone koji ne smeju da padnu u tuđe ruke! To je snažan, nesalomiv duh!

5. Čiji interes je na kraju kula GENEX, upravo toliko aktuelna?

Sasvim različita, mnogo skromnija, zaslužna nomenklatura generacije rođene pedesetih  koja je danas već u penziji,  dobijala je stanove u severnoj kuli Genex, zapadnom reperu metropole, krajem sedamdesetih – bili su tu predstavnici najisturenije od svih državnih trgovinskih kompanija Titovog doba (dakle predstavnici sistema), stjuardese i piloti Avio Genexa, trgovci i zanatlije iz Komiteta, poslušni građani vezani za službe. Da, tako je,  svako doba nosi promenjenu „samoprozvanu“ elitu tog doba. Devedesete su njihov elegični mir izbacile iz takta, ali su se ipak naživeli srećnih osamdesetih, naputovali i u nekim malim okvirima učinili lagodnim svoje živote, racionalnih razmera. Dobili zlatni sat na kraju svojih životnih poziva.

Svi su oni dobili stanove kasnih sedamdesetih koji su u međuvremenu prilično oronuli jer vlasnici, osiromašeni i u godinama, uglavnom nisu imali sredstava da ih održavaju. Pojavio se u javnosti apel da država kupi pravom preče kupovine južnu, danas nenastanjenu poslovnu kulu, da ne bi „pala u ruke“ investitorima. Korisnici poklonjenih stanova u severnoj kuli žele sada i pasarelu. Naučili su se „da im stvari pripadaju“. Moram, kao neko ko se mnogo decenija bavi urbanom obnovom i njenim principima da kažem, shodno ranije napisanom delu o interesima:  nažalost hteli to ili ne, javni interesi jesu vezani za investitore, domaće i strane. Naravno je da o odlukama treba da se pita i stanovništvo / ne samo neposredno susedstvo, NGO organizacije kao sugestivni organ države koje brinu o širem javnom interesu (bar bi trebalo u praksi)… ali jednostrane inicijative ka medijima i mrežama ljudi koji su ušli u politiku, i nemaju nikakvo lično uporište u struci o čijem problemu pričaju, niti su se ikada bavili ovom veoma delikatnom temom sukoba javnih, privatnih i državnih interesa su samo kontraproduktivni elementi ionako razgrađenih procesa odlučivanja u našem prostoru. [1]

Ili kako je govorio biznismen Voren Bafet (Warren Buffett)

„Nikad ne investiraj u biznis koji ne razumeš!“

[1] Englishpartnerships” kompendijum je vodič – sitem principa usvojen u doba gradnje Londonskog priobalja još 2000.usvojen u kabinetu premijera, a kasnije I svih drugih učesnika u procesu, unapređen  2013. Kod nas je preveden skoro odmah po prvom objavljivanju. I dalje služi kao osnovni document za urbanu obnovu I njene principe. Važnost I podelu prema interesima.