Romantična pre – estetizovana Emily postoji samo na filmu
Oduvek u doba krize, živnu gatare i Vlaška magija, a u Holivudu ljupko-zabavni filmovi i mjuzikli u ružičastom. Upravo milioni i milijarde pratioca programa „Netflix“ gledaju treću sezonu „Emily in Paris“.
Instagramičan Paris (to je danas najveći kompliment za grad) uspeo je u punom sjaju da odigra svoju filterima dorađenu ulogu.
Ako neće Pariz, pa ko će? Sluđeni šablonskim događajima Amerikanke u Parizu – Emili, shvatamo da je pod srećno-žutim filterima u modi nasleđe upravo jedinstvene kreatorke Vivijen Vestvud, koja nas je napustila ovih dana. Ogromni ekscentrični karirani dezeni se uparuju sa prugama u svim bojama, a muškarci ako nisu bosi u cipelama, pokazuju šarene čarape. Boje su čak i na muškarcima jarko žute i pink, a ženske cipele su često na ludim platformama. Letnje sandale sa nekoliko kaiščića koje je plasirao još serijal „Seks i grad“ nose se i zimi. U Parizu kod Emily nema urušenih zgrada, đubreta po ulicama, beskućnika i prosjaka sa polu-smrznutim psima u krilu. U realnosti, međutim, niko, ama baš niko na ulicama nije elegantan i ne nosi štikle.
Navikla na šik kvart u kojem sam živela na početku bračnog života, nisam imala ideju da ću pred kraj urbanističke karijere videti i živeti jedan novi, „dobro začinjen“ reprezent Pariskog radničkog predgrađa – koji međutim obećava! Ocrtava novo doba – 21.vek! Kvart van centra, pun je neformalnih mladih, atipičnih ljudi različitih rasa, koji se bore za svoju vidljivost i svoje male živote ali prevashodno sa željom mirnog porodičnog života van grada, koji koristi gradske prednosti brzim metroom i RER-om. Oni su zajedno lokalci u savršenoj sinergiji. Bratstvo funkcioniše.
Prošlomesečna poseta Parizu, ustvari Montreju (Monteruil), istočnom radničkom predgrađu Pariza otvorila mi je nove svetove; koje nisam razmatrala tokom 30 godina prakse. Odnose se na čuda i iznenađenja ili….. ono staro: recept je da nema recepta! Može i karirano i prugasto istovremeno! Kao kod Vivian!
Program raznorodnosti, ili diversifikacije (stari urbanistički recept) kao u gornjoj zameni konjića deda Mraza svim životinjama sa Noine arke – je glavna preporuka gradovima za oživljavanje. Montrej se nalazi van ivičnog autoputa oko Pariza i poznat je od svog nastanka kao slobodarska tačka prkosa i izvor svih pobuna i sindikalne borbe u odnosu na konzervativni Pariz. Zona klasne borbe.
Severno od Montreja, međutim, se nalazi najsiromašniji St. Denis – gde je i Bondy, kvart u kojima je odrasao, među ostalim i proslavljeni fudbaler Francuske reprezentacije Mbape. Njegovo „otimanje“ od nasilno-prisnog grljenja od strane Francuskog predsednika Makrona posle finala u fudbalu u Kataru – sve nam je reklo o diversifikaciji! O Liberte, Egalite, Fraternite – (sloboda, jednakost, bratstvo) – proslavljenom moto-u Francuske.
Francuzi su, doduše, već izašli na ulice da se bune tokom jeseni zbog loših ekonomskih uslova u zemlji. Prvi puta u novijoj istoriji Pariz je o mračan uoči Božića. Smatra se neukusom trošiti struju. Nema ukrasa. Postoje parkur ekipe koje noću kontrolišu ulice (alternativni sport predgrađa gde mladi ljudi skaču po ivicama zgrada, ili preskaču useke između objekata.) Radi se o mahom nezadrživoj ekipi iz Mbapeovog iz predgrađa, koji jure i skaču uvis uz fasade glavnim ulicama i gase svetla noću u osvetljenim radnjama. Moderni Robin Hud-ovi.
Jasno oglašena nova tabla politike grada Pariza u najpoznatijoj ulici Šanzelize kod Trijumfalne kapije objašnjava nezadovoljnim turistima zašto su praznici uglavnom bez ukrasa i svetla.
Pravi geto-geto, koji naprasno treba da postane poslovni centar
Realnom slikom a svetlosnim godinama udaljen od lažnih sunčanih filtera Emiliy i društva, nalaze se, ka severoistoku grada surov i mračan St. Denis u koji policija nerado ulazi, iako se tamo nalazi drevna Katedrala u kojoj su sahranjeni svi Francuski kraljevi. Migracije, kao posledica Francuske kolonizacije crne Afrike, Magreba dobile su epilog u toj tzv. „izgubljenoj“ teritoriji glavnog grada. Presek stanovništva u St. Denisu izgleda kao Francuska fudbalska momčad. Prema parametrima i upoređivanjima Norberg Šulca[1], severoistok gradova se i inače smatra lokacijama u kojima su smeštena najlošija, siromašna predgrađa. Urušene delove nije mogao da spasi ni precizno prostudiran plan regeneracije. Izveli su sve po uobičajenim smernicama: mega projekte kao okidače prosperiteta: nacionalni stadion, dva najveća aerodroma, povezali metroom. Stigao je dekret stranim kompanijama, Američkim i Britanskim, da sele iz tornjeva Defanse, ili drugih poslovnih prostora u centru i nasele se u Obervilijeu, poslovnom delu St. Denis kvarta. Stigla su i javna preduzeća kao RATP, železnica i metro Francuske, IT kompanije, čak i delovi Sorbone. Stanovništvo – zaposleni se nasilno prisiljivaju da dolaze u ovaj zanemaren i nesiguran kvart. Nikakav plastificiran hodnik kružnog preseka i visine od 2,5 metra – od izlaska iz metroa do fizičkog ulaza u firme u ovoj nesigurnoj četvrti (jer izvan na ulici odmah bivaš pokraden) – nije dovoljan.
[1] Norberg Šulc,, proslavljeni Norveški teoretičar urbanizma
Čarobni štapić Montreja – šarm koji ne može da se planski kreira
Radnički Montrej, samo malo južnije od Mbape-ovog opasnog kvarta, pokazuje, naprotiv sve prednosti raznolikosti unutar skromnosti i nepretencioznosti: bajkovite kućice od crvene cigle sa početka 20. veka, u kombinaciji sa prizemnim zanatskim radnjama, garažama i ljupkim niskim zgradama sa predbaštama. Daju utisak DEŽA VI (deja vu)… poznatog, udobnog, već viđenog na slikama Pariskih ulica Impresionista. Nečeg bliskog i toplog. Ključ nije samo u formi, već i u osećaju sigurnosti i podrazumeva se, ponudi dobre edukacije.
Nije neobilčno da je nejedinstvena i nepretenciozna estetika i šarm uličica i malih trgova privukla prvo umetnike u ovaj povoljniji kvart ladanjskih zgrada i starih industrijskih i zanatskih radionica. U prizemlju su uredili svoje ateljee, a na spratu često stanuju njihove porodice. Poslednjih dvadesetak godina se pojavio novi sloj tzv. BO.BO-s (Bohemian Bourgeois,) – Građani boemskog tipa. Radi se o mladim porodicama koje tek započinju život, često rade od kuće i bave se IT; nemaju kola, prevoze se biciklom ili trotinetima, obavezno recikliraju, kupuju nošenu garderobu i cipele onlajn u svrhu antipoda novog i kupovine; preziru konzumerizam, razmenjuju dečije stvari i garderobu sa prijateljima, uživaju u prirodi i meni godišnjih doba. Slušaju ptice u skromnim vrtovima. Ne troše. Sve je jednostavno i svedeno.
Zahvaljujući velikom imenu početka 19. veka, Akademiku, profesoru, istoričaru i političaru, Ministru za školstvo, Marselin Bertelo-u, (Marcelin Berthellot) koji je sagledao manjak dobre edukacije u ovoj radničkoj siromašnoj četvrti, sa već razvijenom svešću o solidarnosti, jednakosti, slobodama, Montrej je prema njegovim instrukcijama dobio od države pomoć u vidu edukativnog bloka zgrada, od vrtića do fakulteta, koji nosi ime ovog velikana.
Nasuprot, zbog opšte nesigurnosti, St. Denis-a, četvrt severno od Montreja je oduvek imala problem sa kadrom profesora, koji su veoma kratko ostajali u ovoj zanemarenoj, nedovoljno sigurnoj četvrti.
Zna se, ako se želi uništiti jedna država, kvart ili grad – samo se onemogući kvalitetno školstvo.
Multikulturalnost je prva reč, koja će se čuti od ponosnih stanovnika Montreja, srećnih da su našli zlatnu sredinu ili zlatni presek. Crveni kvart, gde je predsednik opštine komunista i homoseksualac i kojeg obožavaju, govori puno o načinu razmišljanja na ovom prostoru koji „ima potencijale“. Grade se novi kompleksi koji se uklapaju u niske strukture zgrada, različitih volumena, potražnja za novim stanovima je velika, iako je kvadrat oko 10 000 Evra. Otvaraju se knjižare, bioskopi, biblioteke lokalnog karaktera. Ne projektuju se zgrade kao kod nas, projektuje se nova spratnost istovetna ili slična okolini. I njenim kubusima. Država se drži uzanse struke, nema tih moćnika koji bi mogli da se ne povinuju redu i poretku.
U Montreju nema zalutalih turista. Mali Bamako (glavni grad Mali-a) je drugi naziv za ovo neobično predgrađe. Novi stanovnici (navedeni BO.BO-s) smatraju naziv Bamako duhovitim i šarolikim i ne smeta ima da su ulice npr. nedovoljno očišćene. Imponuje im rasno i strukturalno mešanje, smatraju ga izazovom i obogaćenjem vlastitih entiteta. Intelektualnom rukavicom. Osećaju slobodu i prirodno okruženje među krošnjama u relativnoj blizini gradskog centra. Korona im je omogućila maksimalan rad od kuće kojim se smanjuju troškovi firmama i zagađenje kao posledice prevoza. Svi obožavaju neformalan stil, ležernost, lakoću življenja.
I na kraju, postoji izreka:
„U dobro vođenim zemljama, siromaštva se stidimo; ali u loše vođenim zemljama bogatstvo je razlog za najveći stid.“
Ali, da li mi više, danas, uopšte marimo za stid?
