Prisilni osmesi
Kažu da će nam biti bolje ako se (na)smejemo. Makar prisilno. Imam divnu prijateljicu koja se oblači isključivo u narandžasto ili u alternaciji jarko zeleno. I smeje se (smeši) bez prestanka a nekada i bez razloga. Svako od nas traži svoju ličnu strategiju borbe. Mnogi od nas ne vade iz ušiju slušalice sa kojih slušaju svoju omiljenu muziku, i rekla bih da to „vrši posao“. Ne slušaju ni sagovornike, ni familiju.
Svi jurimo za stvaranjem dodatnog serotonina u našim glavama konstantno izloženim naporima, udarcima i nepravdama.
Arhitekte prolaze teško razdoblje. I ne samo kod nas. Iako nam se čini da na svakom koraku vidimo megaprojekte u nastajanju i dizalice, to ipak nije za većinu arhitekata – smrtnika. Čini mi se da upravo dizajneri i inženjeri prolaze posebno teške bitke sa „malim tugama“ (franc. petits chagrins). Poznato je da nemanje sopstvene izvedene/dao Bog po projektu/ kuće izaziva veliku frustraciju u našoj struci. A koliko je mali procenat onih nagrađenih neočekivanom srećom u stanju da vide svoju zgradu podignutu, enterijer sa izdizajniranom foteljom u kojoj sedi opušteno pijući pićence zahvalan naručioc ili trg koji su isplanirali izveden po projektu i pun šetača!
Povodom Dana Žena
Nismo svi jednako s(p)retni u našoj jedinoj struci koju imamo. Ali opet, (malo nade i vere) energija opstanka je jaka i oseća se. Bar se osećala prošle godine. Organizujući izložbu ŽAD (Ženskog arhitektonskog društva – www.zad.rs) čija sam Predsednica; u Beogradu u Galeriji RTS-a prošle zime, uoči Korone, uočili smo tu enormnu volju za životom i tada nepopustljiv duh!
Svaka žena arhitekta, početnica, iskusna ili odavno etablirana, pokazala je svojih ruku delo (Marxova teza o potrebnom sagledavanju rezultata i produkta svog rada – posebno na zidu izložbe i na oku javnosti). Bilo je tu puno maštovitih projekata, vizija, gotovih projekata pa sve do vrednih literarnih produkata – knjiga i raznih izdanja, filmova, izdizajniranih torbi, haljina i umetničkih slika. Pitali su se prolaznici, te hladne decembarske večeri gde se već osećao sneg u vazduhu, šta se dešava, pa nije još valjda krenula Ulica otvorenog srca? Ulicom od gužve i stotinu ljudi koji nisu mogli da uđu u izložbeni prostor nije moglo da se prođe i saobraćaj je bukvalno stao.
Ali to je bio zaista uvod u otvoreno srce. Žensko. Najvažnije – nije bilo selekcije, bio je to poziv svima – sa verom! Nije bilo netrpeljivosti, tajne i javne borbe i lobiranja „tante za kukuriku“, sve žene arhitekte su imale mogućnost da se prikažu javnosti svojim radovima. I selekcija nije bila potrebna, trud je bio ogroman i svi projekti visoko kvalitetni. Posebno sam ponosna i zahvalna arhitektama koji su nas podržali i stali nam na stranu, kao Akademik Brano Mitrović – „Nacionale“ koji je otvorio izložbu.
Žene ne tapšu po ramenu
Zašto veliko srce? Jer to nije bio interesni skup. Niko u tom galerijskom prostoru nije trebao da izvuče od drugog malu ili veću korist. Niko se nije lažno tapšao po ramenima! Niko nije uzeo procenat da u medijima nekoga sa izložbe veliča a nekog unižava. Ljudi su se grlili (još je zagrljaj bio dozvoljeni!) i čestitali iskreno, radost i neko nenormalno zajedništvo i pripadnost pa rekla bih čak ushićenje je vladalo kao retko kada… Mnogi i mnoge možda i sa izuzetno malo novaca u džepu. Možda i bez dinara. Bez stalnog ili bar sigurnog zaposlenja, pod dugovima i sa kreditima nad glavom. Kreacija je, bar te večeri, nadvladala konzumerizam, kako nas uče da treba u 21. veku!
I da okrenemo na „prisilni“ osmeh i podizanje tuđeg elana što obično sleduje nama ženama – proleće je, život nam dokazuje naočigled, da iz do juče mrtvih grana izlaze strpljivo i polako najlepši beli i prvi žuti cvetovi. Ulice su pune automobila, ljudi grabe, poneki sa prvim cvećem, u nekim svojim smerovima, ima se dovoljno za taksi, „veliku šolju sa toplim i cijeđenu“ kako kažu naši Crnogorci te – za sitnice online. Na ulici „šetaju“ samo patike jer je potrebna veština za održanje, za veru i nadu. A za to je potrebno da se rezilijentno izbegnu rupe i preskoče ogromne neravnine na asfaltu. Preslikana asocijacija na naš život i arhitektonske karijere.
I da se setimo, oko 8.marta, kada su se devojčice nazivale poslednji puta imenom Vera i Nada, osim dalekih pedesetih i šezdesetih…? Dakle, danas samo bake nose takva imena. Inače rađamo Sofije (poneko ipak aludira i na mudrost), Une, Lane i Lune, Anđele, Sare, Teodore i Anastasije koje se nekada stope u jedno dvostruko ime (moda moda, kafe kafe). Uglavnom, možda nam se gornja „vintage“ imena i vrate kada shvatimo da dugujemo deci prolećnu sadnju asocijativno i bukvalno vere i nade u njihovu svetlu budućnost.
Ali dok je Vukova i Lavova sa muške strane, bar danas na 8.mart možemo da odahnemo… Da ostanemo Lune, Marie ili Sofije, Une 21.veka. I da ne planiramo da se pretržemo kao naše „lude“ majke.
_____________________________
Kuća po izboru, crtice iz Pariza
Svet delikatnosti i skrivenih bisera
„Villa prive“ Maije Stivens (Mallet Stevens), Paris (1926. – 1929.)
muzika: https://youtu.be/lcBvZZ6rhYo
Natacha St. Pier: Je te souhaite
U časopisu „Arhitekta“ lep tekst Darka Veselinovića me podesetio na moj stari kraj: 16 arondisman u Parizu, Otej (Auteil), rezidencijalni BCBG (Bon Chic Bon Genre) kvart i nedaleku Rue Chanez u kojoj sam provela mlade godine i rodila obe kćerke. Blok dalje od moje nekadašnje Pariske adrese prostire se unutrašnja blokovska ulica Mallet Stevens, nazvana neobično po arhitekti, kao prvi integralno planirani Modernistički sklop u Parizu. Villa Prive označava zatvorenu ulicu – kondominijum u koju osim vlasnika i gostiju ostali najčešće nemaju pristup. Ovakav sklop nije nov, privatne ulice bile su čest tip u skupim četvrtima Pariza i drugih gradova 19.veka. Ali, u akademskim stilovima.
Osim posebno nostalgičnih osećanja u ovom ženskom mesecu Martu, i kontemplaciji o prohujalom vremenu…. u mojim noticama (praćenim izborom za knjigu, kuću i muziku, kako kad) pišem o neobičnim sudbinama, kao što je sigurno bila ona nedovoljno ostvarenog, delikatnog dendija (dandy) Jevrejskog porekla, arhitekte Robert Mallet Stevensa. Najfinija odela po meri izdvajale su već na prvi pogled ovog povučenog arhitektu već rođenog „sa zlatnom kašikom“, kojeg kao da su pedigre i koreni koštali poslovnog uspeha i sreće. Relativno je nepoznato da se ovaj, finih manira i vrhunski obrazovan, pionir Francuske moderne borio za primat sa napadnim i prodornim Le Korbizijeom, (Le Corbusier) koji se, iako bez takve pozadine, samoprozvao bombastičnim imenom i gurao munjevito napred. I uspeo. Ostao upamćen kao pionir najširim masama.
Mallet Stevens, sa druge strane, pratio je ogromnom pasijom i analitičkim duhom ritam i strukturu Secesije (Mallet Stevens) – objekta obožavanja iz svoje mladosti ubacujući u slične sklopove elemente ranih 30-ih – (a la mode) tog vremena. Za razliku od ovog elitiste, Korbizije je, opet, krenuo skromno ali je imao širok raspon: radio je za milione (ljudi), u Indiji na početku karijere i bio ostrašćen profesijom novine: pakovanje u što manji standard, u čuvene uske sobice u uskom rasteru. Pravi dadaista u duši – težeći ka neočekivanim iznenađenjima!
Mallet Stevens je bio fokusiran na svoj nivo – za svoje izabrane klijente je spremao skrivene bisere; ređao je u svojoj ulici najveće moguće fasadne staklene površine na stepenastim kubusima; kroz koje je, puštajući grane, bujno zelenilo ulazilo u sunčane prostore; sve opremljeno najnaprednijim grejanjem, opremom, luksuznim kupatilima crno belih pločica. Ambicija mu nije bila u prvom planu. Grozio se suparničkih Korbizijeovih minimalnih vizija i pakovanja, i želeo je da stvara individualni stil, bogat-širok-velik, po meri za najvišu klasu kojoj je i sam pripadao. Stanari ove neobične ulice bili su vrhunski intelektualci tog vremena – poznati baletski koreograf, pijanistkinja, vajari sa potrebom za duplom etažom za svoj atelje i naravno sam autor. Izabrana kasta stanara smeštena je u svom zlatnom kavezu okružena „svojima“, cvrkutom ptica koji prekida samo zvuk klavira… a opet sigurni u najnapredniji stil Moderne svog izabranog arhitekte. Avangarda.
Razmišljam, kako su intelektualci tog vremena uspevali da plate vrhunske arhitekte? Kako je dadaistički poeta Tristan Cara (Tzara) naručio svoju vilu od samog Adolf Losa sa druge strane Pariza, u 18. arondismanu? Kako su poete, vajari i baletski umetnici živeli lagodno? Da li ih je društvo nagrađivalo po zasluzi, ili su već vukli poreklo iz bogatih porodica?
Ratno razdoblje razorilo je, međutim, nekadašnju, srećnu elitu. Oni koji su se ipak vratili živi, posle 2. svetskog rata, u svoje domove u Rue Mallet Stevens, zatekli su ih propale. Danas ovaj tih i povučen u blok kompleks, osvežen bar spolja, razgledaju samo zaluđeni arhitekte koji dobro znaju šta traže. M. Stevens je umro odmah po povratku 1945. od žalosti i nevolja a ulica je izgubila kako stanare tako i smisao i sjaj.
Korbizije je tek tih godina, žilav i životno nepovređen počeo da grabi svoje prave poene radikalne Moderne. Danas je njegovih 17 kuća po svetu na listi UNESKO-ve zaštite kao spomenici kulture. Mallet Stevens je skoro pa zaboravljen osim u usko profesionalnim krugovima.
Priča je čudnovata, kako samo život može neočekivano da kreira. Živeli su skoro paralelno, imali čudesan talenat; jednog je očekivalo sve, drugi je grabio sam bez ikoga. Kao poema Tristan Tzare (vlasnika pomenute A. Losove kuće po narudžbini.) Njegov je dadaistički recept za pisanje sledeći: iseci iz novina dužinu koja ti odgovara za poemu, iseckaj svaku reč posebno i baci papiriće u džak. Kako bude ispadalo, tim redosledom slaži novi raspored – to je tvoja nova poetska misao! I sigurno će ispasti dobro! U svakom slučaju biće neočekivano i nikako dosadno. Nepredvidljivo kao život.
Eva Vaništa Lazarević
arh. Eva Vaništa Lazarević, redovni profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Predsednica ŽAD (Ženskog arhitektonskog društva), Kolumnista „Politike“, „Koloseuma“, „Arhitekte“ urednik naučnih časopisa, nagrađena za dve stručne knjige iz urbane obnove. Arhitekta u praksi – Atelierevl
