PREDPROLEĆE 2021.
Skoro godinu dana je prošlo od poslednjeg, neposrednog zagrljaja bez griže savesti.
Ophrvani smo, iznureni posle teške godine, tutorijalima sa mreža – uputstvima o pronalaženju sebe i neminovnosti suočavanja sa problemima. Suočiti i pustiti da ode – niz vodu: sve negativne ljude, sve strahove i strepnje… Prkoseći realnom stresu, probali smo jogu, proučavali u nekom trenutku života zen budizam, prešli na vegetarijansku / neglutensku ishranu / onu bez šećera. Osluškujemo prepuni strepnje, kako da ostanemo što duže zdravi i čitavi. Učimo se strpljenju (kojeg kao da nikada nismo imali) a imamo ga sve manje, vežbamo misli da mogu lako da otplove… šetamo strasno kao da nam je poslednje… edukujemo se, gajimo znatiželju – čuli smo da to „hrani dušu i oplemenjuje telo.“ (još jedna od preterano upotrebljavanih rečenica u „pandemija time“)!
Ipolit Ten[1]– Francuski filozof i kritičar umetnosti kaže o idealu u umetnosti: atletskoj sposobnosti tela dodajemo dušu, volju, um i srce. Duša mora izbijati iz fizičkog bića, iz držanja i izraza lica: mora se osetiti da je slobodna, zdrava, uzvišena i velika. Citirajući Aristotela, Ten prikazuje ideju vodilju čitave grčke civilizacije. Kako biti slobodan, zdrav pa time spreman na izazove, a posebno kako ostati uzvišen u našim okolnostima?
Uzvišenost
Osim ranije navedenih i lakonskih, nažalost, od silne upotrebe izlizanih najlepših reči pozitivne terminologije (ljubav, duša, dobrota, empatija) na društvenim mrežama, punim zapanjujuće primitivnih i nepismenih komentara, postoje reči i pojmovi koje su se definitivno izgubili iz upotrebe i zaboravili. Kao „uzvišenost“ iz gornjeg pasusa! Pa čak i u običnom rečniku se reč više ne upotrebljava! Kao još neke kao posebnost ili izuzetnost… Nego, kako možeš ostati uzvišen u svakodnevici gde masovno stanovnici grada, sivih valera, izgužvanih jakni i prljave obuće po ceo dan na ulicama metropole meze pekarske proizvode (junk food) iz kojih curi kečap? Uzvišenost kroči paralelno sa integritetom. Iza kojeg stoji miran stabilan život sa dovoljno neophodnog novca. Zapadnjaci imaju termin „građanski ponos“. Da li možemo biti ponosni u opisanim okolnostima?
Da li se opravdavamo lošim vremenima? Da li smo prinuđeni na nametanje i otimanje?
Mislim na otimanje o poslove u arhitektonskoj oblasti i dizajnu. Arhitekta Bakić, naš duh iz boce koji opominje i grmi, žali se nedavno da je 2500 arhitekata u Beogradu bez posla, a mi angažujemo strance na tenderima za rešenja u našem gradu. Da li smo popustili investitorskom urbanizmu? Jesmo. Da li radimo za najmanju moguću cenu rada – da, da bismo opstali. Da li se to desilo i u drugim metropolama – sigurno jeste jer život melje, fluidan je i menja. Pariz je dobio neviđeno visoke solitere u četvrti Defense, ambicioznih Ruskih investitora, simbolički metar niže od Ajfelovog tornja. Više od toga nisu ipak dobili od Grada Pariza.
Od partaje do kondominijuma
Da li je globalistička ali neautentična arhitektura koja nam izgleda odlično u Abu Dabi-ju zavladala u gradu (zemlji) koja se ponosi svojim slojevima i kompleksnim arhitektonskim izrazima? Gradu Rimskih arh. iskopina (gde god ukopaš lopatu, bar na Beogradskom hrbatu), ljupkog Akademizma, Secesijskih lepih primera, kvalitetne Moderne, u svetskim razmerama čuvenog arh. brutalizma, snažne Postmoderne… Gradu gde i udžerice imaju svoje mesto u srcu. Predstavljaju istoriografiju: polaku transformaciju od ruralnog ka urbanom, od Turske epohe do Austrougarskih sklopova i bulevara. Ali imaju i tu fantastičnu društvenu vrednost zajedništva: partaja (od franc. „partager“ – deliti), je toliko karakteristična za našu sredinu, ima često bunar u sredini prolaza bloka u ćirilićno P, gusto načičkanih kućeraka, kesten velike krošnje, priručne hoklice za stanare partaje i vruća turska, gorča koja se dimi iz olupane zajedničke crvene džezve na tufne. Poziva na komunikaciju, poziva na solidarnost i razumevanje bližnjeg. To jeste naš identitet, i to jeste prepoznavanje duha naših predaka. Rešavanje problema zajednički. Preteča Korbizijeovog krova Mašine za stanovanje sa komunalnim sadržajem za sve stanovnike zgrade; ili mesnih zajednica u doba socijalizma.
Nisam protivnik novog i građevinski kvalitetnijeg, naprotiv; jer to je život. Revitalizacija o kojoj podučavam već trideset godina. Ali mera stvari je ključna. Uvažavanje lokalnog je čin lepog ponašanja (kao kada se Damu ne pusti da isprobava prva lift): bar na neki način – bojom, materijalom, oblikom, makar dalekom asocijacijom. Sećanjem, simbolom. Rad je to na kontinuitetu identiteta. Ne krećemo od prazne ploče. I ovde su dobrodošli stručnjaci iz lokala, ljudi koji su odrasli u tom gradu, stasali i školovali se, koji poseduju Ahilovu petu za svoj grad. Nisu bez milosti. Ne „štancuju“ vernakularnu arhitekturu, kopirajući druge svoje projekte tog tipa za Kurdistan i ostale zemlje na „stan“. Kao da nam se ukazuje Borat lično.
Oprobani urbanistički manifetluk ili spretnost današnjice koja vreba iz svih kutaka grada jeste da se „razmaže“ parametar gustina i visina iz Generalnog plana koji je fleksibilniji i povoljniji za investitore, doda procenat na ugao bloka – „et voila“! Urbanistički reperi su dobri, svi znamo, značajni, prema njima se orijentišemo, savetuje nam Mamford[2]. Nekada su to bile katedrale, kasnije su izabrane tačke sa razglednica, kao što je hram Svetog Save, (za kojeg se mlađi ni ne sećaju dok je decenijama stajao u temeljima); Klinički centar koji dobija svoje novo ruho, hotel Metropol na Bulevaru, Beograđanka, most na Adi, blizanac CK tornja… promene, promene … neminovnost su kao i ekonomska potreba. Dve mega „dečije pantof(l)ice“ bez L kako pogrešno kažu na reklami; u Savskom amfiteatru izdižu se u prvi plan iz svih pravaca grada postajući novi simbol – kao Berlinski radio toranj ili Burj el Arab. Ambasada SAD u Kneza Miloša, još lepša i starija, metodom replike koja se odavno više ne koristi kao zastarela – i sa pozadinom kubusa nabijenog do poslednjeg santimetra. Vizure na koje smo navikli se menjaju. Ne čujemo ko su arhitekte i urbanisti – autori, da li su baš svi stranci, a ovi domaći su i promenjivi od strane investitora… Angažuju se, za ekscesne urbanističke komplekse, sve češće i kompanije iz unutrašnjosti (nikako ne tvrdim da su loše ili neupućene) ali su anonimne, brinu manje o svom imenu na gradilišnoj tabli. Zaposleni u Sekretarijatu za urbanizam, osim neljubaznosti i nervoze /ništa novo/ obavezani su zavetom ćutanja na pitanja o investitoru ili okolnostima. Prosto mazohistički molite Boga da odete u Poštu po novu turu šikaniranja. Novinare koji pokušaju da dojave javnosti o nekom urbanističkom propustu ne čeka dobra perspektiva, pa su uglavnom odustali od urbo nepodobnih tema. Bave se danas naprasno crnom hronikom (manje opasnosti) ili životnom sredinom – to je moderno. Takođe, kritičari gradograđenja koji nadahnuto objave neki tekst dobiju samo glavobolju a ništa se, ionako, na kraju ne promeni na bolje. Samo nekoliko firmi cirkularno rade sve što se nudi momentalno u projektovanju. Uvaženo mišljenje je da nedostatak arhitektonskog posla predstavlja gubitničku poziciju, stiska nas osećaj krivice i nesposobnosti. Tada padaju maske a i etičke norme su nam, prirodno, sniženih lestvica pravdajući se opstankom.
E sada, kako da unutar preživljavanja u esnafu održimo fizički i duhovni sklad sa početka priče? Ne samo da bismo bili harmonično lepi po Grčkim pravilima nego da imamo snage za borbu! Da li nam je briga izjela telo, a zubi nam se naočigled krnje (kažu zubari u svojim statistikama tokom pandemije). Kako su nam ono rekli naši stari? Stisni zube! Da li smo svesni da se ova nama izgubljena godina neće nikada vratiti u ukupnom zbiru broj udaha i izdaha koje nam je Bog podario?
Moram da istaknem, da ima kod nas blistavih primera ljudi-boraca, spretnijih od drugih, koji na neki svoj mali individualan način opstaju, pošteno rade, nisu nikoga zgazili i zadovoljni su svojim uspesima.
Svaka generalizacija je opasna i pogrešna, pa ću u ovoj rubrici probati da promovišem kvalitetna i uspešna dela naših kolega, dobijena radom, trudom i velikim naporom. Dosta nam je prečica i dosta nam je da „cilj opravdava sredstvo“. Po mom mišljenju, ne opravdava.
A za one koji se još traže, možda treba ezoterički shvatiti da neka vrata nisu bila naša vrata…
_______________________________________________
KUĆA
Sudbina konkursa kod nas:
Zgrada Filharmonije, blok 13
Izabrano konkursno rešenje za Filharmoniju na Novom Beogradu, uz zgradu SIV-a, arh. Marčetića i Maksimovića koje je dobilo prvu nagradu pre 2 godine od strane žirija uglednih arhitekata, stavljeno je danas ad acta. U međuvremenu pretrpelo je prozivke za preteran uzor na primeru Opere u Oslu biroa Snohetta.
U međuvremenu, međutim, raspisan je tokom novembra 2020. novi konkurs sasvim drugačijeg tipa; otvoren je poziv za više ekskluzivnih stranih arhitekata kao deo međunarodnog konkursa. Da bi se kvalifikovali oni su položili novac da bi učestvovali na tenderu za projektovanje ovog objekta za koji su, organizatori kažu, već izdvojena sredstva. Lokalne arhitekte nisu deo poziva. Radi se ovaj puta o star-arhitektama iz sveta i Evrope koji već imaju iskustva u ovoj specifičnoj nameni; a sprovodilac konkursa je UNDP, dok Država i Grad stoje iza raspisa i organizacije.
Knjiga
Matko Peić: “Pristup likovnom djelu”[3]
Jedna, za mlađe drevna, knjiga čiji uvod je napisao kultni slikar Ljubo Babić, autora istoričara umetnosti Matka Peića govori o tome kako ČITATI delo, odnosno o umetnosti gledanja, posmatranja i ocene dela. Jednostavnim rečnikom, koji je danas možda i zaboravljen, objašnjava se kompleksna tematika na čemu su učile generacije umetnika i istoričara umetnosti Jugoslavije, od 1955. na ovamo. I za onog ko nema dovoljno znanja o umetnosti, veoma je potrebna knjiga za razvijanje opšte kulture.
Uz čitanje ide uvek klasika ali može i jazz pevačica Melodi Gardo/Melody Gardot koja je snimila u oktobru 2020. u prostorijama Radio France izbor svojih pesama, dueta i tuđih interpretacija “From Paris with love” / posebno (“C’est magnifique”) sa Brazilcem António Zambujo-m.
Eva Vaništa Lazarević
arh. Eva Vaništa Lazarević, redovni profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Predsednica ŽAD (Ženskog arhitektonskog društva), Kolumnista „Politike“, „Koloseuma“, „Arhitekte“ urednik naučnih časopisa, nagrađena za dve stručne knjige iz urbane obnove. Arhitekta u praksi – Atelierevl
[1] Ipolit Ten: «Filozofija umetnosti», Srpska književna zadruga, Beograd 1955.
(Hyppolyte Taine) 1828 – 1893, Francuski Akademik, istoričar i estetičar
[2] Luis Mumford: «Grad u istoriji», reprint 2003, Marso, Beograd
[3] Peić, Matko: «Pristup likovnom djelu», Ognjen Prica, Zagreb, 1966.
predgovor Akademik Ljubo Babić, slikar
