ČETIR’ KONJA DEBELA IZGUBLJENA U PREVODU
Čitati uz predloženu muziku!!!
„Ja znam samo jedno, a to je da ništa ne znam.“ (Scio me nihil scire)
Sokrat
U Novogodišnjoj noći metropole su nedovoljno sigurne. Mesta za izbegavanje. Šta nas to tera piću i otkačenosti?
Kada se Šveđani npr. petkom popodne masovno pokrenu ka severnoj Poljskoj brodovima da bi se oslobodili kulturne uređenosti svojih 5 radnih dana, shvatamo da je odušak neophodan; a povoljno vreme zaborava briga je posebno Novogodišnja noć. Pravo mesto za to? Rio? Istanbul? Beograd?
Šta im je zajedničko – tim simbolima zabave?
Dinamični temperament sigurno, skromni uslovi života, stanovnici navikli na manju uređenost. Nacionalna iracionalnost. Beograd je danas relativno bezbedan, što mu podiže taj Novogodišnji „faktor plus„- uz neformalnost i neposrednost. Sinonim safe lude zabave. Čak i Korona koja je zatvorila Evropu i Ameriku kao da nije doprla do mozga prosečnog stanovnika naše metropole, život je bez obzira na sve ležeran i neformalan; manje više svo vreme. Činjenica da smo prvi dosegli do vakcina predstavlja taj zanimljivi kontrapunkt i kontrast između ležernosti, neformalnosti i sposobnosti. Naši su turisti oni poslednji koji žele da se vraćaju iz neke opasne zemlje; pa i uoči novog talasa Korone se više ne opterećuju; uživaju u pogledima sa žičari na Kopaoniku. Žive kao da je „Bucket lista“ već krenula da otkucava.
Španski trgovi izgledaju tužno prema vatrometu Beograda na vodi. Kao da nisu tako dobri sa Kinezima… Zalizanih kosa, Španci su poznati kao hedonističke nacije poznate po vatrenom temperamentu ali u Novogodišnjoj noći, van tradicionalnog sakupljanja na trgu, restorani se zatvaraju veoma brzo posle ponoći, a NG veče protiče uz ambijentalnu tihu muziku uz čupkanje pred ponoć, belog slatkog Španskog grožđa mantrajući dobre želje.
Čuje se samo zveckanje pribora za jelo, i gosti se kulturno kuckaju čašama, unutar svog stola. Ekscesa nema. Kao uostalom i u većini „uzornih“ Evropskih gradova.
Doduše, mlađi ljudi nižeg socijalnog ranga, na isti način po čitavoj Evropi, hrane se i te noći po kioscima i daju tačno u ponoć sebi oduška razbijanjem tanjira i čaša po ulicama i trgovima. Elementi besa isijavaju kod ljudi na ivici egzistencije u doba sve okrutnijeg kapitalizma; recesije i nesigurnosti usled pandemije. Nekako se u toj Novogodišnjoj noći sliju u dozvoljene, prosto prećutno omogućene jednokratne ispade. U tišini jutra posle, obojeni imigranti – čistači ulica sakupljaju po Evropi ogromnu količinu srče. Krhotina protekle godine.
Beogradske interesne tačke kod Markiza
Kod nas je na izgled veselo. Ovih par godina pojam zabave su i uloge lepotica trapeza, mega kopije Pariskog Mulen Ruža. „Lafajet“ (Lafayette), lokal koji je postao statusni pojam za zabavu u metropoli, uporedo sa aktivacijom prvog folk lokala u Beton hali – iza kojih stoji uvek isti čovek obične skraćenice i teritorijalnog nadimka – usko je povezan sa podzemljem a navodno i određenim političarima. Teško pada saznanje da ti isti ljudi takođe poseduju najpoznatije kafane u Skadarliji, nekadašnjem pojmu Beogradske prijatne, ugodne, ušuškane zabave. Autentične boemštine grada.
Proslavljeni Novak Đoković u BGD Lafajet izvodi blazirane goste – sportski džet set koji su oduševljeni blještavilom i lepim ženama koje „prolaze kroz grad“. Moj doktorant ponosni je autor enterijera. Inače izvorni „jadni“ Markiz od Lafajeta je bio jedan od najpoznatijih učesnika Francuske revolucije; pa mu se pojam zagubio kada je ime, shodno ulici u kojoj je nastao preuzeo najveći trgovinski lanac Galeris Lafajet. (Galeries Lafayette). Japanke u šopingu, opet ime povezuju po najvelelepnijim jelkama i fantazmagoričnom ukrašavanju za Božićne praznike svake godine. Poenta je da svako percipira, sagledava pojmove različito. Zloglasnim imenima sa Interpolovih poternica baš je Lafajet zazvonio kao „fensi Francuski šik“ naziv. To se u urbanizmu i psihologiji zove „switch„ pojmova, zamena…. i uvodi nam pometnju u poimanje stvari.
Zato znamo da ništa ne znamo. Da ništa ne možemo da tvrdimo, i da je pametnije diskutovati sa studentima nego im naturati neka znanja koja su možda nedovoljno tačna, čak i pogrešna ili zastarela. Zato sam ovog semestra dodatno uvela snimanje video emisija – podkasta što smo interno nazvali Evina klasa dostupnim na You tube platformi. Sve organizuju sami studenti, oni pitaju i vode a gosti odgovaraju na pitanja o po njima interesantnim ili kontroverznim događajima u gradovima.
Korak smo tako bliže nekoj univerzalnoj istini kroz sistem debate i razgovora, tema koje sam pojedinac teško može da savlada. Upravo se na Arhitektonskom fakultetu bavimo interesnim tačkama; problematičnim i nedovoljno istraženim fenomenima, pojmovima kroz vreme, okolnosti, kontekst. Šta tačno oživljava gradove, kako izgledaju namenski festivali (Mikser, Exit), zašto nam saobraćaj stoji, kako su se arhitekte vizualci, crtači i maketari snašli sa online izvođenjem i slično. Pitanja koja samo mladi ljudi gladni znanja mogu da proizvedu sa svog aspekta o tome kako će se razvijati grad, sve sa metroom, gondolama, žičarama i jarbolima sve do npr. preispitivanja koji su najbolji kafei za online rad.
Izgubljeno jagnje
Uglavnom, sa svim neobičnostima i fenomenima našeg grada – Evropa se svake zime dokotrlja na Balkan za Novu godinu. Kod kuće im je dosadno, posebno npr. uređenim Slovencima koji nose skijaške kape i kad im vreme nije ili predvidljivim Švajcarcima koji znaju pouzdano gde će da provedu penziju i već su u srednjim godinama obezbedili nekretnine u toplim krajevima. Dijaspora, često u mešanim brakovima sa Evropejcima, od koje žive danas avio kompanije, donosi uoči praznika Francuske sireve a odnosi kore za pitu i kiseli kupus hermetički zatvoren u kesama posle Pravoslavnog Božića. To su jedini datumi u godini kada živne čak i uspavani „AirBnB“ share-ing sistem stanova, institucija 21. veka, danas u krizi zbog pandemije.
Buka i huka grada na tačnoj međi istoka i zapada Evrope koji eto, udišem četiri decenije, a opisuju ga i gradom koji nikada ne spava poput NYorka, posebno je novogodišnje noći egzemplar i sinonim sreće. Masivne, pomalo iznuđene sreće, sreće potpomognute opijatima i finim alkoholom, ali i masovnom kombinacijom lekova za umirenje i nacionalnim pićem uzdravlje! – rakijom. U ovoj smesi je i tzv. „Turski urlik“, novokomponovani užas od muzičke ponude, za koju je zaslužan jedan čovek koji opstaje u medijima ovolike godine. Kada se desilo da su tamburice i „Četir’ konja debela„[1] prerasli u npr. Bekvalčevu ili folk repere? Zabava je zaista zahvaljujući ubitačnom uticaju medija postala drugačija, oličenje lošeg muzičkog ukusa; ali za ove naše posmatrače koji su nam u gostima sjajan izvor relaksa i davanja oduška tokom neprestanog isčuđavanja.
U svemu ovome barem su trubači autentični!
1:10 socijalni presek
Ako je to Sreća = ispunjen, hedonistički život – jasno je zašto se oko Srećice vrte NG poruke, možda i mrvicu pre zdravlja, jer nam pozitivan i slobodarski duh omogućavaju da smo mentalno zdraviji i da lakše preživimo kišne dane.
U tom smislu moj muž koji je otišao prošle godine zauvek, bio je srećan čovek. Nova godina mu je trajala konstantno.
Međutim, bitno je da u ovoj novogodišnjoj noći ne potonemo mentalno (kažu da je ta noć za neke veoma frustrirajuća posebno ako nisu uspeli da vrate dugove iz prošle godine) ili pak fizički na splavu, kao što se desilo Crnim panterima jedne godine, te da ne završimo sa sekirom ili nožem u glavi na prijemu Urgentnog centra u kojem sam provela previše životnog vremena do sada (noćas samo nekoliko njih ubodenih); pa i da ne oglušimo od falš zavijanja novih estradnih zvezda kojima je Aleja velikana širom otvorena…
I da, „bogati plaču“ od dosade, bogatiji od nas pristižu da vide kako se zabavljaju skromniji, temperamentniji, oprljeni raznim mukama…. bar te noći. I gosti čekaju mudro da ih lokalci: prijatelji i rođaci goste po kafanama parama od teško podignutog keš kredita.
Ako znamo da svaki deveti zaposleni u Srbiji nije prijavljen za stalno, teško nam je napraviti tačnu računicu jer oni koji zapravo rade za platu, nisu razgaljeni posetioci Lafajeta niti gradskih restorana nego se voze javnim prevozom. Prema statistikama, stanje u podeli društva u Srbiji upućuje da najbogatija petina zarađuje više od 10 puta veće sume od siromašne petine ili prosečno 13,5 hiljada Evra mesečno – ekvivalent bogate Evropske plate. Ali priče o socijalnoj podlozi i bizarnih zanimljivosti za rubriku „Verovali ili ne“, o tome od čega i kako žive stanovnici Beograda je nedeljiv aspekat konteksta urbanizma ovog grada. Jer moramo da znamo kome gradimo, od čega sve zavise nekretnine i mnogo drugih podataka. Za koga su nam trebale nove rezidencijalne zone ili poslovni tornjevi? O tome nekom drugom prilikom, da ostavimo fenomene za posle lude noći.
Na „Zidu plača“ – pred carinu – na aerodromu Nikola Tesla posle Nove godine, starije generacije ispraćaju svoju decu i unuke nazad za beli svet i svesni su da im se tugaljiv rastanak svakoga puta dešava zato što nisu mogli da deci obezbede sigurniji i udobniji život. U svojoj sredini. Zato što ni sami nisu postali „dovoljno uspešni“.
Jer, Markiz Lafajeta posećuju drugi, uspešniji Beograđani. Oni fenomeni koji i u sadašnja vremena putuju na topla mora, iz farmako ili IT sektora, oni sa vozačima i voznim parkom iznad 2,500 kubika ili one – srećno udomljene za neke dobro pozicionirane „Mede“ po Upravim odborima. Ona gornja petina…
Živeli!
I da poželimo da, kad se malčice otreznimo, postanemo socijalno osvešćeniji – da sadašnjih deset puta razlike u platama bogatih i siromašnih, probamo da (postoje fiskalne alatke) umanjimo bar duplo, na pet puta; bar kao u susednim zemljama! Koje i u takvom nesrazmeru već teško žive.
redovni profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Predsednica ŽAD (Ženskog arhitektonskog društva), Kolumnista „Politike“, „Koloseuma“, urednik naučnih časopisa, nagrađena za dve stručne knjige iz urbane obnove. Arhitekta u praksi – Atelierevl
[1] pesma koju je proslavio Zvonko Bogdan, koja i nije poreklom iz Bečkereka ali je postala omiljena u starovremenskim kafanskim krugovima.
