SOL INVICTUS
Nepobedivo sunce
Obavezno čitati uz gornju muziku!!! Uživajte…
I’ll Be Home For Christmas · Diana Krall · The Clayton-Hamilton Jazz Orchestra
Posle crnog petka, poslednjeg petka u novembru; kapitalističkog izuma iz progresivnih 60ih godina, koji na zapadu zaista pokazuje u brojkama uspeh marketinški iznuđenog, povoljnog trgovanja, i koje završava pravom fizičkom tučom kupaca… ulazimo u decembar, mesec „darivanja“ kako ga zovu. Crni petak je tako prozvan jer se upisuje u trgovački kalendar crnom tintom, koja ukazuje na trgovački PLUS za razliku od crvene tinte i minusa čestog tokom 11-mesečnog čekanja čudesnog prazničnog duha i opuštanja u trošenju; meseca kada svi pomislimo da nešto novo zaslužujemo, ili bar oni nama najdraži, – deca.
Ali, koji su uopšte temelji „zimskih čarolija“?
Zašto baš tada i na šta im se oslanja simbolizam? Koliko u ovoj predprazničnoj ludnici ima strategije i marketinga? Nameštenog? A koliko tradicije?
Pre svega su najmlađi društveno indoktrinirani, jer okruženje pršti od ponuda i sigurno se najgore osećaju siromašna i napuštena deca kao izašla iz knjige o Oliver Tvistu. Siromašne zemlje se ne vezuju više samo za Latinsku Ameriku ili Afriku, takva deca stanuju i u predgrađima Pariza, široj ivici Londona i najužem jezgru Beograda. I čekaju spasioca.
Dobročinstvo – reč koja se izgubila i koju tražimo u izmišljenim likovima
Za „Ded Mraza“, crvenog velikog patuljka – oličenje darivanja, Rusi tvrde da je njihov, odnosno istočno-Slavenski simbol; Norvežani opet sebi dodeljuju pravu lokaciju izvora decembarske dečije sreće i ubitačnog meseca za roditelje. Mega kompanija Koka Kola je možda i najuspešnije iskoristila ovaj simbol. Kao da su lično izmislili Deda Mraza! Sve dok Nacionalna pošta Norveške nije ove godine uvela reklamu za svog deda Mraza koji se zaljubljuje tokom godina deljenja poklona sve više i više u svog partnera.
Saonice, irvasi iz Laponije, lampice… su modernizovana transformacija kroz vekove centralno Evropskog darivatelja Svetog Nikole. Od Sv. Nikolinih simboličnih čokoladica deci i pomorandži ubačenih u ukrašenu čarapu na prozoru koji svetli u zimsko veče 5og na 6. decembar; razvili smo se u društvo skupih poklona i forsirane trgovine, „jer to nekako tako mora i navikli smo“.
Jesmo li? Tokom meseca decembra trgovci zarade kao i svih ostalih meseci zajedno. A ekonomija grada – cveta.
Zima: ni sunca ni meseca
Rekla bih da je suština – želja da budemo sebi važni, darivani, a iz toga se rađa obaveza prema drugima. Priznajemo, decembarski festival nas uči da delimo. Da častimo. Čak i oni kojima nikada nismo videli novčanik. Kao da i sami psihološki osećamo da je vreme predaha, pauze, i da imamo pravo na svečanost i malo dodatnog sunca pa makar u obliku lampica. Tragamo za snagom da se preživi noć i zima, a time steknemu energiju za dalju životnu borbu.
Zašto nam je kao profesionalcima koji se bavimo gradovima bitan pojam festivalske atmosfere u decembru?
Radi se naime o živosti, o vedrini… o čekanju svetlosti. Gradovi ozbiljno zarađuju u javnom postoru kroz koji svaki građanin mora da prođe. Ekonomija blista, ne samo lampice… Nismo primorani da ulazimo u radnje, čega smo se već odrekli; potrošićemo i na ulici, i to malo. Darivaćemo sebi malo radosti.
Još u feudalno doba, po prestanku rada na poljima organizovane su svečanosti da bi se prekratila mučna i hladna zima kratkih dana. Sistem „kruha i igara“ kada je najteže – nije se promenio ni danas. Nije to samo vezano za datum rođenja Isusa Hrista u Betlehemu (Vitlejemu) – Božić, a oko tog datuma se ekspertska mišljenja vrlo razlikuju; ceo mesec decembar prosto „traži“ svetlost, traži glittering ili girlande koje p(r)obijaju mrak. Čeka se ravnodnevica 21. decembra. Čeka se nagoveštaj nade i dužih dana, makar za par minuta svakoga dana.
Produžuju te decembarske noći viseći setovi (girlande) šarenih lampica, u cilju održavanja živosti i festivalske atmosfere. Svi simboli tipa severnjačkog debelog (kod Norvežana je ove godine vitak) Deda Mraza u crvenom, ukrašenih jelki, zvončića koji pozivaju eto opet na darivanje, i irvasa nemaju ama baš nikakve veze sa Bliskim istokom, klimom i topografijom Jerusalima – grada Hristovog rođenja. Ali, ako baš tražimo izvore – girlande odnosno ukrasni venci od zimzelenog drveća i šiblja su tekovina još dalekog Rimskog doba. Kao oblik, slavili su pobedu. Pobedu svetlosti.
Mesec i Nemačka legenda o kićenju
Girlande i venci (venčići) imaju, naime, svoju prastaru konotaciju: često na arhitektonskim zdanjima kao ukras; Rimljani su ove elemente posebno koristili slaveći period uoči zimske ravnodnevnice (17.11. – 21.12) kada sunce počinje da dobija bitku nad tamom, a zvali su ga “nepobedivo sunce” ili Sol Invictus. Tada se ukrašavalo drveće napolju (nikada u kući) ukrasima u obliku sunca i meseca. Taj period se naziva i Saturnalija[1] – slavljenje Saturna a predstavljao je Rimljanima najmiliji period zabava ispunjenih igrama i humorom: gospodari su služili svoje robove, kockanje je bilo dozvoljeno i svaka vrsta bahanalija blagonaklono prihvatljiva. Feudalne svečanosti Srednjeg veka, u doba kada zemlja i tlo spava nastavile su se na neki način, kako povezujemo, iz tih Rimskih običaja.
Prva proslava Božića upravo 25.og decembra počela je da se slavi u Rimu, kada je već Hrišćanstvo postalo dozvoljeno, tokom 3. i 4. veka. n.e. Mnogo kasnije, zbog razlike u kalendarima, Pravoslavni se Božić pomerio 14 dana kasnije.
Odakle jelke?
Sveti Bonifacije[1], je u 7. veku u centralnoj Nemačkoj, kaže legenda, odlučio da poseče paganski hrast a iz njega je iznikla nekim čudom mala jelka. Proglasio je tada upravo jelku drvetom kojim će se obeležavati Božić. Nemačka nosi primat i u kićenju prvih jelki, pa uz prve legende (kao kod Braće Grim mnogo kasnije) glavnu ulogu često igra duplo nesrećan lik: siromašna udovica. Uglavnom, želeći da svojim skromnim kuglicama od testa, u obliku zvezdica i meseca i jabukama okiti jelku i obraduje ujutro svoju decu, tokom noći su njenu jelku, prema priči, pauci zavili u paučinu. Anđeo se sažalio i paukove niti pretvorio u srebrne ukrase-niti. Od tada se jelka originalno ukrašava vertikalnim srebrnim nitima a više vekova kasnije, zahvaljujući Nemačkom Princu Albertu koji je želeo da svoju veliku ljubav Kraljicu Viktoriju obraduje za praznike, prva Engleska jelka je okićena upravo na taj način u njihovom dvoru i time pokrenula tradiciju i na Engleskim ostrvima.
Srebrne niti, srebrne girlande i oblici sunca i meseca.
Gradovi Alzase, lokacijske osovine tradicionalnih Božićnih slavlja, na Nemačko Francuskoj granici, te geografski bliske Poljska, Čehoslovačka, Austrija, Slovenija i Hrvatska postaju u decembru pravi gradovi scene. Kao da smo stali u vremenu, ili u nekoj bajci što svakog građanina veseli – lutkarske predstave i igre prati dobra hrana; lokalni proizvodi: pereci, kuvano vino, čaj sa rumom, Nemačke kobasice. Pravi su to srednjovekovni festivali na kojima se kupuje sve (nastavci Crnog Petka) a centralnu potrebu kupovine predstavljaju ukrasi za jelke. Srednjovekovni gradovi i njihova jezgra dobijaju veo starog doba, lampe na plin omogućuju da ljudi duže izdrže zimske uslove napolju. Ponešto tradicije, ponešto novih izuma i mnogo kuvanog vina…i eto živosti. Kratimo dane u svetlosti… i neprimetno trošimo!
I Beograd je poslednjih godina potpuno iskoračio iz davnih skromnih socijalističkih obeležja praznika. Idući u korak za Evropskim gradovima neretko se šalimo da smo možda izgubili meru u koncentraciji ukrasa, simbola i lampica. Posle ove priče, rekla bih, možemo samo da budemo zadovoljni da se esencijalno borimo protiv mraka, jedino … da nam se Novogodišnja rasveta poskida tokom februara, kada već i sami možemo da osetimo predprolećni vetar u vazduhu.
Uu-hu-huuuuu…. završava zvukom vetra Andersenova bajka o Valdemaru Doe-u i njegovim kćerkama, sa fantastičnim ilustracijama Vladmira Kirina iz 1965.[1] Prava je to severna, zimska bajka sa tužnim krajem, čak životna, koja me užasavala još kao devojčicu, ali je nećemo prepričavati u vedrom festivalskom mesecu očekivanja nepobedivog Sunca.
Ili …kako je kazivao Viktor Igo: „Čak i najmračnija noć će proći i sunce izaći ponovo.“
Verujem da i ovaj vitki Norveški Deda Mraz 2021 veruje u budućnost.
arh. Eva Vaništa Lazarević,
redovni profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Predsednica ŽAD (Ženskog arhitektonskog društva), Kolumnista „Politike“, „Koloseuma“, urednik naučnih časopisa, nagrađena za dve stručne knjige iz urbane obnove. Arhitekta u praksi – Atelierevl
