Steven Holl je američki arhitekta i akvarelista. U julu 2001. godine, magazin Time proglasio ga je najboljim američkim arhitektom. Njegovi najpoznatji radovi uključuju Muzej moderne umetnost Kiasma u Helsinkiju, studentski dom Simmons Hall u okviru Tehnološkog insttuta Masačusets (MIT) i aneks Muzeja umetnost Nelson-Atkins u Kanzas Sitju.
Holovo ranije zanimanje za tpologiju zamenjeno je interesovanjem za fenomenološki pristup arhitekturi, odnosno čovekov egzistencijalistčki, fzički odnos sa njegovim okruženjem. Na ovu promenu utcali su flozof Moris Merlo-Pont i fnski arhitekta i teoretčar Juhani Palasma.
Svoje ideje o fenomenologiji arhitekture, Hol je izneo u više objavljenih eseja, između ostalih i u eseju objavljenom u specijalnom izdanju japanskog arhitektonskog časopisa A+U 1994. godine (esej je ponovno štampan u okviru knjige Pitanja percepcije: Fenomenologija arhitekture 2007. godine i publikaciji Ideja i fenomen, koja je objavljena 2002. godine.
„Fenomenologija, pitanje percepcije, ohrabruje nas da doživljavamo arhitekturu hodajući kroz nju, dodirujući je, slušajući je. „Viđenje stvari“ zahteva poniranje u svet ispod svakodnevne neuroze funkcionalnog sveta. Podzemni grad za koji imamo ključ, iako nema brava, pun je misterija. Fenomenologija kao način razmišljanja i viđenja postaje činilac arhitektonske koncepcije.
Dok fenomenologija obnavlja važnost proživljenog iskustva u autentčnoj flozofji, ona se oslanja na prethodno postojeće uslove. Ona ni na koji način nema mogućnost stvaranja a priori početaka. Stvaranje neempirijske arhitekture zahteva koncepciju ili formatvnu ideju.
Stvaranje arhitekture uključuje misao koja se formira kroz materijal u kojem je načinjena. Mišljenje – stvaranje u arhitekturi odvija se u tišini. Kasnije, ove se misli prenose u tišini fenomenološkog iskustva. Mi čujemo muziku arhitekture dok se krećemo kroz prostore dok sunčevi zraci kreiraju svetlost i senku.
Izvesne fzičke interakcije nude zone za istraživanje. Projekciju boje doživljavamo kada se svetlost refektuje o svetlo obojenu površinu, zatm se odbije o neutralnu belu površinu, stvarajući svetlosni fenomen koji podstče prostorni osećaj. Odbijenu svetlost vidimo indirektno; ona ostaje odsutno podsećanje na doživljaj. U eksperimentma sa ovim fenomenima, otrkrili smo emocionalnu dimenziju koja sugeriše „psihološki prostor“.
Sunđer može da upije svoju težinu tečnosti, nekoliko puta, a da to ne promeni njegov izgled. Čini se da liveno staklo zarobljava svetlost unutar materijala. Njegova transparentnost zadržava sjaj refektovane svetlosti, prelomljene svetlosti ili svetlosti rasute po obližnjim površinama. Ovo međusobno preplitanje osobina materijala i optčkog fenomena otvara polje za istraživanje. Fenomenalne zone se takođe otvaraju prema zvuku, mirisu, ukusu i temperaturi kao i transformaciji materijala.
Preplitanje osećaja i misli
Percepcija arhitekture povlači za sobom raznolike odnose tri polja: prednji plan, srednji plan i udaljeni vidik ujedinjeni su u jedinstveno iskustvo dok posmatramo i razmišljamo. Spajanje ova tri prostorna plana stvaraju veoma različite percepcije. U preplitanju velikog prostora sa njegovim formama i proporcijama i manjeg opsega materijala i detalja leži moć arhitekture da uzbudi. Takav fenomenološki domen ne može bit prikazan projektom. Fotografja može jasno predstavit samo jedno polje, isključujući promene u prostoru i vremenu.
Slaba veza od percepcije do početka mora bit kritčki razmotrena i ojačana. Tradicionalno crtanje plana je slepo beleženje, neprostorno i nevremensko. Perspektve prostornih polja koja se preklapaju prekidaju ovaj kratak spoj u procesu dizajniranja. Perspektva prethodi planu i preseku da bi dala prioritet fzičkom iskustvu i vezala stvaraoca i opažaoca. Stvarno iskustvo zamišljeno u svetlost, perspektvi i materijalu mora bit unakrsno povezano sa analitčkim procesom otvorenim za novu arhitekturu koja možda još uvek nije shvaćena. Arhitektura umetnuta u postojeću situaciju možda se ne trudi da ponovi ili postigne autonomiju putem kontrasta.
Mnogostrukost vremena
Arhitektura takođe služi kao pokazatelj vremena. Sekunda, minut, sat, mesec, godina, epoha, milenijum su fokusirani sočivom arhitekture. Arhitektura spada među najmanje prolazne i najtrajnije izraze kulture. Ona premošćava jaz između intelekta i čula vida, sluha i dodira, između najviših težnji misli, i telesnih unutrašnjih i emotvnih želja.
Ideja
Domen ideja – a ne formi ili stlova – je najobećavajuća zaostavštna arhitekture dvadesetog veka. Dvadeset prvi vek gura arhitekturu u svet u kome značenja ne mogu bit potpuno objašnjena istorijskim jezikom. Visoka administratvna zgrada, urbana stambena kuća i hibrid kao što je komercijalni kompleks zahtevaju otvorenije ideje i maštovitju organizaciju arhitektonskog posla. Organizacija celokupne forme zavisi of centralnog koncepta kome su podređeni ostali element.
Nove arhitekture se mogu roditi samo ako ostavimo uvažene načine rada i odbacimo nepromišljene metode. Lako pojmljive slike predstavljaju obeležje današnje kulture konzumentske arhitekture. Suptlna iskustva opažanja kao i intelektualna snaga su zasenjeni familijarnošću. Otpor komercijalizaciji i ponavljanju nije samo neophodan, on je esencijalan za kulturu arhitekture.“
