Silvio De Ponte, arhitekta i dizajner svetla, osnivač De Ponte Studio Architects.
Šta je za Vas arhitektura?
Arhitektura je prostor, način života, prostor u kome živim, spavam, radim, prostor u kome sam, gde postojim, gde provodim vreme… Poznata fraza kaže: “Ja sam arhitektura!”, nisam je ja izrekao, ali… Po meni, arhitektura je skup osećanja i percepcija. Nije samo definisanje prostora zidovima, plafonima, i podovima već treba osetiti prostor kako bi projekat učinio prostor boljim za korisnike.
Kako biste uporedili arhitekturu u Italiji sa arhitekturom ostatka Evrope pa i sveta?
Ako pogledamo istoriju primetićemo da se u Italiji retko grade novi arhitektonski objekti. Poznati italijanski arhitekti svoju slavu stekli su uglavom na projektima van Italije, kao na primer Gae Aulenti i Renzo Piano. Razlog tome je nedovoljno promovisanje razvoja novih gradova, savremene arhtekture. Često u Italiji zbog birokratije i zakona treba da prođe 10, 12 pa čak i 15 godina kako bi se izgradio neki projekat.
Kako je govorila i Gae Aulenti, jasno je da posle 10 godina kada se arhitektura konačno “izrodi” ne osećaš je vise svojom jer vremenom promeniš ideju. Ovo je posledica vremena koje u Italiji kao da sporo prolazi, velike birokratije i visokog nivoa korupcije i ukoliko nisi u uticajnom društu, ne možeš uraditi ništa. Ipak, postoje i primeri koji poboljšavaju sliku kao na primer blok Porta Nuova (Nova vrata) u Milanu gde je za četiri godine podignut jedan novi grad koji raste u visinu, ili auditorijum u Rimu, projektno rešenje Renzo-a Pianno, ili Zahin Maxi muzej.
Italia se razlikuje od ostalih evropskih zemalja, a pre svega u odnosu na zemlje drugih kontinenata, po pregrštu istorijski centara sa starim palatama za čiju je rekonstrukciju upotrebljena velika snaga i zbog toga je veoma teško raditi u takvom okruženju. Sa druge strane, da bi se izgradila nova arhitektura, u Italiji oduvek postoji poštovanje pprema kontekstu. Italija je zemlja puna spomenika.
Kao arhitekta sa raznolikim portfoliom možete li nam reći koji od Vaših projekata je bio najzahtevniji?
Naš studio, kako ste naveli, je multidisciplinarni, ima iskustava na različitim frontovima: arhitektura, enterijer, izložbe, manifestacije, dizajn… Ponekad može biti teže dizajnirati jednu lampu nego isprojektovati soliter. Jedan od kompleksnijih projekata koji smo izveli u Abu Dabiju za porodicu Reale Almajann gde smo pored arhitektonskog i pejzažnog projekta za ženu šejka Musa dizajnirali i sav nameštaj po meri. Svi delovi su napravljeni po narudžbini. Zatim smo projektovali pozorište izvan Milana per nekoliko godina. Ovo je takođe bio jedan kompleksan projekat zbog toga što je u Italiji teško projektovati javne objekte, za razliku od privatnih.
Bili ste jedan od učesnika na LED festival Internationale della luce u Milanu. U čemu se sastojao festival i koji je bio Vas projekat?
Bio sam jedan od projektanata senior pozvan da učestvujem i isprojektujem privremeni dizajn svetla za LEED festival na objektu Nacionalnog muzeja nauke i tehnike „Leonardo da Vinci“ u Milanu. Sam dizajn svetla bio je u skladu sa istorijskim kontekstom muzeja i možda baš zbog toga je za razliku od ostalih projekata na festivalu, ostao izložen i nakon završetka. To je bilo prvo iskustvo sa značajnim promenama koje stižu naknadno, projektovali smo privremeno, a postalo je trajno.
Vaš dizajn lampe Fivep Life-Link za spoljnu i unutrašnju upotrebu, da li to znači da možemo koristiti isti tip osvetljeja u enterijeru i eksterijeru? Da li je efekat isti?
Za ovu lampu osvojili smo nagradu za dizajn i upotrebu sistema LED. Saradnja sa Philips-om i Caraboni-em koji pripadaju istoj grupi je dugogodišnja što omogućava izvesnu dozu olakšanja u projektovanju za klijenta koga dobro poznajemo. Naravno, mnogo je teže projektovati aparat za spoljnu upotrebu on onih namenjenih samo za unutrašnju zbog potrebe za zaštitom od padavina i vlage. Čest slučaj je da se aparati za spoljnu upotrebu postavljaju i u unutrašnjosti. Takođe, u projektovanju, aparati za spoljnu upotrebu trebaju biti većih dimenzija.
Kako se najbolje može prikazati efekat svetla u projektu? Da li je to uz pomoć rendera, programa za obradu slike ili makete?
Maketa sigurno ne. Za predstavljanje efekta svetla u projektu, trodimenzionalni prikaz je svakako bitan. Najčešće se rade renderi i potom dorađuje u photoshop-u i drugim programima za obradu slike, ili programima za osvetljenje koji služe i za izračunavanja. Moram napomenuti da projektovanje svetla nije lako, nikada se ne može predstaviti 100%-tni efekat, jer se svetlo različito odražava na stolu, stolici, prostoriji, sa i bez svih zidova, pa se zbog fizičkih svojstava prostora svetlo u realnosti uvek odražava u određenoj meri drugačije od onog isprojektovanog.
Da li je danas to olakšano u odnosu na vreme kada su se projekti iscrtavali ručno?
Ručni crteži mogu biti jako reprezentativni ukoliko je crtač dobar: lepši su, topliji, odaju nam nešto više, za razliku od kompijuterskih proizvoda koji su hladni iako mogu biti tačniji, precizniji. Rad na kompijuteru daje nam brži projekat zbog serije promena koje treba uraditi da bi se došlo do finalnog proizvoda. Sa aspekta tehnike, bolji su oni kompijuterski, dok sa aspekta kvaliteta ručni imaju više šarma.
Svi znamo da ogledalo u enterijeru vizuelno povećava prostor, kakav je efekat svetla?
Menja ga. Svetlo je u stanju da manipuliše, menja prostor, menja njegovu percepciju. Kada prirodnog svetla nema, veštačko treba da ga nadomesti i kreira nove scenarije sposobnošću da promeni prostor i vizuelno ga smanji, poveća, produži, proširi… Sve ovo svetlo sa sigurnošću može da uradi.
Kada možemo koristiti kombinaciju svetla i ogledala?
Ogledalo je materijal koji može vizuelno povećati prostor isto onoliko koliko ga može povećati i svetlo. Kombinacija svetla i ogledala se često koristi u situacijama kada je teško da se svetlo direktno uperi u željeni prostor. Ogledalo ima ulogu da transportuje svetlo, da ga projektuje pored svoje primarne funkcije da povećava prostor, tj. da stvori utisak o većem prostoru u odnosu na njegovu stvarnu veličinu.
Berlin je jedan od najbezbednijih gradova zbog velikog broja dragstora, uličnog osvetljenja i ljudi na ulicama u noćnim satima. Kakva je situacija u Milanu i ostatku Italije?
Nažalost prodavnice nisu stalno otvorene. Moram priznati da je lepše izaći napolje kada je sve otovreno, kada je grad živ. Ulica Buenos Aires u Milanu je prepuna prodavnica i kao takva jedinstvena. Smatra se da 50% svetla na ulici tokom dana predstavlja veštačko svetlo iz izloga prodavica. Zbog toga kada su radnje zatvorene, ulica je mrtva. Ovo nam već dovoljno govori o njegovom značaju. Svetlo nam noću daje osećaj sigurnosti, ali pored estetskih i scenskih karaktera, svetlo treba da obezbedi dovoljan broj luksa na podu kako bi nam omogućilo da vidimo i razaznajemo prostor. Veliki broj parkova u Milanu tokom noći je zatvoren, ili slabo osvetljen. Jedan od metoda za stvaranje osećaja sigurnosti svakako je osvetljenje prostora. Što manje svetla ima, ljudi se lakše mogu sakriti pa samim tim svetlo pomaže i u smanjenu delikvencije.
Da li igrom sa svetlom u arhitekturi možemo promeniti prostor?
Upotreba svetla u aritekturi da bi se promenili prostori sigrno nam daje različiti utisak o prostoru. Na primer Allianz Arena, projekat Herzog & de Meuron u Manoku na kojoj se boja fasade menja u zavisnosti od tima koji igra na stadijumu pošto na ovom stadionu igraju dva, tri tima. Ovo takođe može biti i znak prepoznavanje, kao privremena arhitektura jer menja izgled promenom boje.
Usled krize da li se investitori radije opredeljuju za jeftinije materijale i tehnologije u gradnji?
Na materijalima da. Kriza je, u neku ruku i pozitivna, jer dozvoljava da napraviš nešto novo. Lako je raditi kada postoji neograničena količina novca, ali kada je budžet ograničen, a treba napraviti projekat visokog kvaliteta. U tom trenutku treba koristiti materijale koji su jednostavniji, jeftiniji, a ipak pogodni visokokvalitetnom prostoru kao na primer vile za bogate ljude, hoteli sa 5,6,15 zvezdica,.. Smatram da danas možemo koristiti materijale koji sa dobrom upotrebom odaju utisak visokih performansi. To može biti vrlo zanimljiv posao. Pierre Staniche, teoretičar umetnosti i moj docent na Domus Akademiji u Milanu stalno je govorio: „Interesantana je upotreba jeftinih materijala za skupocene, luksuzne projekte“.
Sve češća pojava su napuštene industrijske hale pretvorene u izložbeni prostor dodavanjem adekvatne rasvete. Da li to znači da svetlosnim efektima možemo promeniti namenu prostora?
Napušteni industrijski prostori mogu biti prekvalifikovani u izložbene dodavanjem svetla, ali to nije dovoljno. Ne mogu se staviti dve lampe u prostor koji se nije koristio godinama i ima hiljadu problema. Kod ovakvih objekata potrebno je popraviti pod, zidove, krov, ispitati sve instalacije, napraviti sistem za uštedu energije… Moguće je i ostaviti velike prazne prostore sa podovima u betonu kao takve, ali je potrebno uraditi projekat rekonstrukcije. Svakako, svetlo ima sposobnost manipulisanja prostorom, može promeniti našu percepciju prostora i stvoriti nove kontekste i situacije. Svetlo može da komunicira sa prostorom, stvarajući delove veoma osvetljene, za razliku od drugih koji mogu biti u potpunosti u tami i time veliki prostor može izgledati kao mali. Olakšanje predstavlja to što za promenu scenarija nemamo potrebu da menjamo zidove, rušimo ih ili zidamo.
Po Vama, šta je sledeće što možemo očekivati na polju osvetljenja?
Tehnologija je postala veoma važna. Uz mobilni telefon ili iPad definitivno mogu stvoriti scenario sa distance, uz pomoć interneta danas mogu upravljati kućom, kancelarijom, prostorom, i to ne samo svetlom, već sa raznim sistemima mogu kontrolisati rad svih uređaja u prostoru. Sa sigurnošću, budućnost je tesno povezana sa upotrebom novih tehnologija i sistema kontrole, ali to ima smisla samo ako postoje dizajneri, projektanti koji su u stanju da je isprate, inače će se svi proizvodi koristiti da zadovolje primarnu namenu, funkciju, bez estetskih vrednosti.
Da li je svest o ekologiji dovoljno razvijena danas kada postoje štedljive sijalice ili i dalje veliki broj potrošača smatra to nepotrebnim troškom?
Malo ljudi zna, na primer, da je prevelika upotreba veštačkog svetla uticala da neke vrste ptica promene svoje geografske rute jer postoji velika količina svetla ka nebu. Takođe kada se loše osvetle biljke, one pate, isto je i sa živptinjama koje žive u šumi, parku ili dvorištu, ukoliko je osvetljenje loše, one će patiti. Po pitanju potrošnje, najbitnije je upotreba kvalitetnih, inteligentnih proizvoda. Upravljanje i kontrola korišćenja svetla je veoma važna, ali ne samo korišćenjem sijalica koje troše malo energije, već i proizvoda napravljenih od recikliranih materijala.
Silvio De Ponte, diplomirao je arhitekturu u Firenci, gde je nekoliko godina radio je kao pozorišni scenograf sarađujući s nekoliko međunarodnih kompanija i brojnim rediteljima. Tokom ovog petogodišnjeg životnog iskustva stekao je znanje i veštinu upotrebe svetla koja se u sadašnjem radu kao arhitekte i dizajnera, preselila u njegove arhitektonske projekte i enterijere.
Magistrirao je na milanskoj akademiji Domus. U profesionalnoj delatnosti, Silvio De Ponte istražuje odnos čoveka i prostora u odnosu na svoje senzorne percepcije: taktilne površine, mirisne puteve, zvučne prostoei i modulaciju svetlosti kao osnovne alate kreativnosti De Ponte Studia.
Dostignuća Silvija De Pontea
Mnoga dostignuća Silvija De Pontea objavljena su u važnim i uglednim međunarodnim i italijanskim arhitektonskim časopisima. Silvio De Ponte dao je mnogo intervjua na TV-u o pitanju svog međunarodnog rada i filozofije dizajna. Takođe je učestvovao u živim emisijama na nacionalnim televizijama i na satelitu, prikazujući svoj rad i razgovarajući o budućnosti dizajna. Objavio je brojne kritike i knjige iz oblasti arhitekture.
Od 1997. do 2013. bio je gostujući profesor na Politehniko u Milanu, Evropskom institutu za dizajn u Milanu (IED), Nabu – Novu akademiju likovnih umetnosti Milana, Milansku akademiju Domus… Od 2012. do 2015. bio je profesor na Evropskom institutu u Milanu (IED).
by Darko Barbirović
