Izložba „Radovi Aleksandra Deroka u Umetničkoj zbirci Srpske akademije nauka i umetnosti” je otvorena pre dva dana, u Galeriji SANU u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu.
Autorka izložbe je Jelena Mežinski Milovanović, stručna saradnica Katarina Živanović, dok je grafički dizajn i tehničko uređenje uradila Danijela Paracki. Izložba će biti otvorena do kraja avgusta 2020.g. a posetioci mogu da je obiđu uz poštovanje mera zaštite.
Nećemo vam ovom prilikom pisati ko je bio Aleksandar Deroko(1894–1988) i koliko je njegov rad i život značajan. Citiraćemo predgovor iz knjige „Deroko i drugi o njemu“ koju je priredio Radovan Popović. Knjiga je izdata povodom `90-tog rođendana Aleksandra Deroka. Taj tekst će reći mnogo više.
Zašto volim tog čoveka
Ova knjiga je namenjena obeležavanju devedesete godišnjice rođenja Aleksandra Deroka: o njemu i od njega.
Palo mi je u deo retko zadovoljstvo da mu tim povodom uputim nekoliko reči želja i pozdrava, koje treba da budu i čestitka slavljeniku i dužno poštovanje savremenika prema izuzetnom neimaru i pregaocu za spasavanje onog što se još spasiti može od spomenika naše prošlosti i amanet potomstvu jednog retkog, krcatog sadržajem, bogatog i samosvojnog života.
Nemam pretenzija da sve te obaveze ispunim, jel nisam kadar, ali bih želeo da iskreno, ljudski i drugarski pridružim svoje divljenje i ljubav koju osećam prema slavljeniku, ogromnom nizu poštovalaca njegovog plodnog životnog puta, koji već niz decenija čini niz pravih podviga. Koju drugu reč upotrebiti za let na nekoliko letava, kakav je u to vreme bio „jeroplan“, iz kog vireći iz polovine kao Alimpije Stolpnik bombarduje nikog manje do štab feldmaršala Makenzena, neprijateljskog komadanta u I svetskom ratu. Zar nije podvig, tog jednog od 1300 kaplara, koji se „povlači“ šest godina po sanatorijumima za tuberkulozne i preko logora u Banjici u II svetskom ratu dočeka u punoj mentalnoj i psihičkoj snazi svoj devedeseti rođendan? Ili šta je drugo do podvig kada proda kuću, za te pare kupi fotografski aparat koji zaboravi u vozu na prvom putovanju. I, sasvim skorašnji podvig, kad aukcijom stotine svojih crteža, tempera i akvarela nastoji da doprinese lečenju raka?
Iza svih tih podviga ostaje ogroman opus o narodnom neimarstvu, arhitektonskim reliktima i sadržajima narodnog stvaralaštva naše prošlosti. Od II svetskog rata na ovamo znamo se i lično. U svakom iole važnijem trenutku, kada mi je bilo mnogo dobro ili teško, stizalo je Sašino pismo baš kad i kako treba. Zanat mi je da na pitanja tražim odgovor u formuli. Kada sam se pitao: zašto ja baš toliko i tako iskreno volim tog čoveka, odzvoni mi davna uspomena, sećanje na reči koje sam nekad čuo kad jedna devojka reče svom momku: „Baš te volim što si lud i pust“.
Ni ja moma, ni on momak, ali to je to: baš ga volim što je lud i pust i žarko želim da još mnoge njegove podvige Ivanka podnese.
Pavle Savić
Beograd, 1984. godina
