Zadnjih dana, sva štampana i internet izdanja su objavila vest da je preminuo veliki Vlada Veličković. Odslušali smo i pročitali sve dostupne intervjue i ovde skupili suštinu misli i života ovog velikana.
U čast velikog slikara koji je u svetu proslavio Jugoslaviju, Srbiju i sve države u kojima smo živeli zadnjih pedeset godina… Bio je Jugosloven i Beograđanin.
„ Niti mogu niti želim da budem Francuz. Ja sam duboko ukorenjen kao Jugosloven i takav ću ostati do kraja života. Dubokih korena sam i Beograđanin, što podrazumeva da sam Srbin. Kada me neko pita kako se osećam, čiji sam ja, imam uvek isti odgovor: ja sam Jugoslovenski slikar koji živi i radi u Francuskoj. Dopadalo se to nekome ili ne!“ rekao je za jedan intervju.
„Živim (spavam) u centru Pariza, u četvrtom arondismanu, blizu trga „Plas de vož“. Tu se nalazi kuća u kojoj je živeo književnik Viktor Igo. A moj atelje, od 500 kvadrata, nalazi se na rubu Pariza. Ulaz je sa ulice, a krov čini staklena površina, pa je ceo taj deo osvetljen prirodnom svetlošću, a u dnu dvorišta „odmara“ japanska trešnja. Šta da vam kažem ― raj za život i pakao za rad. Radim svaki dan. I to po ceo dan. Stojeći. Često ne sedam ni kad jedem… U kući sam imao veliku biblioteku u kojoj je bilo i monografija, knjiga o umetnosti i reprodukcija. Moj izbor su bili čuveni slikari: Leonardo, Mikelanđelo, Direr, Goja, Rembrant… Oni su mi zamenili moguće profesore na Akademiji…“
Bienale u Parizu
1965.g. na Pariskom bienalu tadašnji francuski ministar kulture Andre Malro pogledao je detaljno radove tada jugoslovenskih slikara Janeza Boljke, Žike Turinskog i Vladimira Veličkovića, koji je dobio Prvu nagradu te godine na Pariskom bienalu mladih. Izložbe priređuje od 1951. godine.
Veoma rano je otkrio svoju strast i govorio je za sebe da je više voleo da crta nego da se igra sa klikerima kao ostala deca. Sa 16. godina se prijavio, krijući svoje godine, na svoj prvi konkurs „Mladi likovni umetnici Srbije“ i predao tri rada na kojima su bili primorski pejzaži.
Arhitektura
Jedini kompromis u njegovom životu, su bile studije arhitekture u Beogradu po želji njegovog oca. Međutim, posle samostalne izložbe u Muzeju moderne umetnosti u Beogradu, svima, pa i njegovom ocu, postalo je jasno da će se svršeni inženjer arhitekture baviti slikarstvom. Njegov diplomski rad (gde je nacrtao čitav jedan grad na mestu današnjeg Konjarnika) bio je veoma zapažen kod tadašnjih profesora i čuva se i dan danas u arhivi Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Crtao je pre, posle i za vreme studija i ubrzo stavio tačku na profesiju arhitekte.
Pripadao je medialistima i uvek bio najmračniji u „crnom” slikarskom talasu u kome se za jedinstvenu poziciju izborio morbidnom ikonografijom. Ne mareći da li će ikad unovčiti talenat i prodati dela koja su sve samo ne praznik za oči, slikao je prizore koji izazivaju jezu, strah i pesimizam.
Odlikovanja
Događaji posle Pariskog bienala, su se smenjivali jedan za drugim. Za profesora na École Nationale Supérieure des Beaux-Arts u Parizu je izabran 1983. godine i na tom mestu ostaje do 2000. godine. Za člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1985. godine.
Odlikovan je najvišim francuskim priznanjem iz oblasti kulture i umetnosti, Commandeur dans l’ordre des Arts et des Lettres.
U aprilu 2007, Veličković je odlikovan francuskim Ordenom viteza legije časti.
Izabran je 7. decembra 2005. za člana francuske Akademije lepih umetnosti (franc. Académie des beaux-arts) u odeljenju za slikarstvo.
Jedan je od deset akademika ovog odeljenja, na poziciji br. 7. koja ima istoriju dugu dva veka.
Prvi je Srbin član ove Akademije, dok je u srodnoj Francuskoj akademiji nauka za dopisnog člana izabran akademik Ivan Đaja, 1956. godine.
Umetnost kao reakcija
Vratio se zadnjih godina Gavranu, personifikaciji života u savremenom društvu. U maju 2013. godine je imao izložbu u Galeriji SANU, u istoj galeriji imao je izložbu 2002. godine. Na izložbi iz 2002. motivi su bili vezani za gavrane koji su na zemlji, a 2013. za gavrane koji su poleteli.
Slika “Strašilo“ je trebala da nosi naziv „Raspeće“ ali nije bilo politički korektno u ono vreme. Gavran kao personifikacija se pojavljivao i nestajao kroz njegov rad, posebno u mračnim godinama istorije Srbije, gde je bio motiv da kaže šta misli. Govorio je da umetnik mora da bude glasan, i da na svoj način, kroz svoju umetnost saopšti reakciju na sve što ga se tiče emotivno, ali bez etikete angažovanog umetnika, već da ima odnos sa onim što vidi i oseća.
„To su svedočanstva, ma kako ona imala jednu pežurativnu notu, i te kako neophodna da bi se o jednom vremenu moglo suditi, da se to vreme može objasniti kroz ono što je umetnost i ne samo slikarstvo, literatura i sve ostale umetnosti, koje moraju da budu u dosluhu sa onim što umetnik sam živi. “ intervju TV N1, 2017.g.
Od trenutka kad je uspostavljen „dijalog“ između mog dela i gledaoca-cilj je postignut, a on može da bude pozitivan, ali i, i te kako, negativan. Ravnodušnost bi mi teško pala. Agresivnost, dramatičnost, prikaz ljudskog tela koje je razapeto, osuđeno na nestajanje… na mojim slikama i crtežima sigurno uznemirava. Međutim, nikad nisam smatrao da bi ovo što radim trebalo da bude „praznik za oči“ i da se uklapa u bilo šta. Moj rad je takav zato što ja hoću da on takav bude. Srećom, ima onih kojima se to i dopada. Da je to tačno dokaz je činjenica da živim od svog rada…“
U decembru 2011.godine, u Muzeju moderne umetnosti u Tuluzu, bivšoj klanici, na tri hiljade kvadratnih metara, akademiku Vladimiru Veličkoviću priređena je retrospektivna, do tada najveća izložba. Oko 150 dela su pozajmljena iz uglednih javnih i privatnih zbirki, kao i muzeja, počev od Bobura do našeg Muzeja savremene umetnosti. Ono što je sve zaprepastilo je dnevna poseta. Samo prve nedelje ovaj likovni spektakl videlo je 2.600 ljubitelja umetnosti. To se, kako su konstatovali u ovom muzeju, nije dogodilo tokom deset godina njihovog postojanja.
Pre deset godina osnovao je fondaciju koja nosi njegovo ime i svake godine nagrađuje najbolje radove mladih slikara. Fondacija mu je omogućila da se susretne sa velikim brojem radova mladih umetnika iz Srbije, a nagrađene umetnike je nesebično pomagao. Pričao je, da je bio iznenađen brojem učesnika, prve godine kada je objavljen konkurs. Očekivao je 30-tak radova a prijavilo se oko 230 umetnika. Bio je oduševljen.
Za intervju koji je dao 2016.g. za magazin Ekspres, rekao je: „Morbidan apsolutno nisam, a pesimista u meni varira, oscilacije su svakodnevne. To “silaženje u podrum” je jedna istinita ali zastrašujuća metafora, da đavoli kolo vode više od bogova tačno je, ali kako izaći na kraj s tom sumanutom potrebom za razaranjem, ali u ime čega, u ime bednih razloga i visokih profita. Ponekad se i sam prepadnem prizorom koji se pojavi na crtežu, slici – ali to je jače od mene, osećam odgovornost i prema sebi, a i prema onima koji taj crtež, tu sliku dele sa mnom i pogledaju je. Uvek sam govorio da mi je taj dijalog neophodan, indiferentnost bi me ubila i to traje 60-65 godina, od samih početaka. U podrum sam sišao, iz podruma još nisam izašao.“
„Samim tim što nikada nisam bio sklon bilo kakvom kompromisu, nije dolazilo u obzir da slika bude u skladu s lampom… Moje slike se nikad nisu lako prodavale, a to je i danas slučaj. Samo, moj nekompromisni stav je, ipak, urodio plodom. Upornost se isplati. Kao i u svemu.“
Materijal prikupljen: Cord magazin; Ekspres magazin; TV emisija Tri tačke(TV N1), TV emisija Otisak(BKTV), TV emisija-Nekad i sad; intervju RTS-Trka u ništavilo; Gradologija; Rirznica Srpska
