“Arhitektura mora da prati raznolikost društva, i mora da odražava činjenicu da jednostavan kvadrat ili kocka ne mogu da sadrže tu raznolikost.“
Rođen u Seulu (Južna Koreja) 1941. godine, Toyo Ito je poznat po stvaranju objekata baziranih na ekstremnim konceptima u kojima pokušava da stopi fizički i virtuelni svet. Predstavnik je arhitekture koja se bavi pitanjima savremenog “simuliranog” grada. Diplomirao je na Univerzitetu u Tokiju na odseku za arhitekturu 1965. godine.
Kao svršeni srednjoškolac odbacio je svoju tek otkrivenu strast – bejzbol. Onda je odlučio: “Ako već u sportu nema vajde od mene, onda ću se oprobati u nekom tehničkom području“. Arhitektura mu se, među tehničkim naukama, činila društvenije područje, nešto što je bliže čoveku. Enfant teribble, kakav je bio na početku, kroz nekoliko decenija postaje majstor arhitektonske kompozicije. Njegova fascinacija robotima dovodi do osnivanja arhitektonskog biroa Urbot (Urban Robot), u vreme metabolizma u Japanu 1971.godine. Osam godina kasnije ime biroa promenjeno je u Toyo Ito & Associates, Architects. Između ostalog, Ito je takođe bio gostujući predavač na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Počasni je profesor Univerziteta Severnog Londona.
Tokom sedamdesetih, Itove kreacije, kao što je kuća u Nakanu (Tokio) projektovana za njegovu sestru, gotovo da predstavljaju posebne tihe univerzume. Sa promenom poimanja načina življenja osamdesetih godina prošloga veka, život u Japanu je odjednom počeo da zrači pozitivnom energijom. To se odrazilo i na Itovu arhitekturu. Njegovi radovi, uključujući i njegovu sopstvenu kuću – Srebrnu kolibu – i Kulu vetrova u Jokohami, slavili su nomadski život i način na koji mediji utiču na naš svet. Oni su se manifestovali kao odlučujući činioci u novim metropolisima našeg sveta, koji su posedovali konceptualnu lakoću u smislu konstrukcije, materijala i boja. Kula vetrova bila je jedan od prvih objekata koji se gotovo potpuno sastojao od interaktivne medijske instalacije. Ipak, i pored modernog koje je zagovarao, Itovi radovi i dalje su posedovali suštinu japanske estetike koju je autor pokušao da objasni kroz filozofiju japanskog pisma. “Jednom rečju, mi ne gradimo, nego pišemo. Mi ne gledamo, nego čitamo […] Suština je odabrati taman toliko reči koliko je potrebno za razumevanje. “
“Dobra i senzibilna arhitektura može ljudima pojednostaviti život, učiniti ga ugodnijim. Doduše, to je moguće samo ako ste dovoljno kritični da tradiciju, ono što je navodno oduvek tu, posmatrate objektivno i promišljeno“, kaže Ito.
Medijateka u Sendaiju, realizovana u periodu od 1997. do 2000.godine, predstavlja prelomnu tačku njegove karijere koja od tada prolazi kroz zapanjujuće transformacije. One su uglavnom omogućene kroz intenzivnu saradnju sa najinovatinijim građevinskim inženjerima i dovele su do projekata kao što je Metropoliten opera u gradu Taičung na Tajvanu. Ali, još važnije, Ito svojim radovima poziva na novi odnos između arhitekture i prirodne sredine van modernizma.
Tokom osamdesetih godina i ekonomskog prosperiteta u Japanu, Toyo Ito je stvorio koncept simuliranog grada. Uvođenje novih informacionih tehnologija prouzrokovalo je poništenje granica i uređenja urbanog prostora. Savremeni grad je postao ektremno složen organizam u kome novi virtuelni prostor postoji zajedno sa fizičkim gradom. Urbani prostor gubi svoje fizičke granice i stabilnost i postaje područje subjektivnosti i tokova, puls intenziteta i osećanja, prostor koji se neprestano menja. Toyo Ito rekonstruiše novog stanovnika grada u ovom kontekstu. On nije vezan za mesto i porodicu, živi u samoći i nadoknađuje gubitak direktnih veza i iskustava kroz veliki broj simuliranih iskustava koje nude i fizički i virtuelni grad. Privatno mesto stanovanja postaje samo usputna stanica. Život u gradu postaje kolaž neprestano promenljivih scena. Naša percepcija grada gubi nekadašnji integritet. U sadašnjem vremenu neprekidne komunikacije, gde su prostor i vreme zamenili mesto, elektronske mreže postale su prava infrastruktura grada. Kao rezultat, urbano se raspršuje u mreže koje se prostiru preko neograničenih nevidljivih teritorija.
Koje je mesto arhitekture u ovakvom okruženju?
Ito predlaže novu vrstu arhitekture koja niče iz tih nevidljivih mreža u urbanom fizičkom prostoru. On predlaže arhitekturu koja prihvata prolaznost tih mreža, koja postaje sredstvo za prenošenje i čuvanje informacija.
Kada stvara arhitekturu u simuliranom gradu, arhitekta mora da reši dva problema: kako da stvori arhitekturu koja ima fizičku suštinu u prostoru, u kome fizička suština gubi značaj i kako da stvori trajan prostor u sredini koja se neprestano menja. Ito predlaže prolaznu, privremenu arhitekturu, izmaštanu arhitekturu, nalik video slikama, izraženu u providnim, laganim konstrukcijama.
Ipak, 1998. godine, Ito objavljuje esej u kome je izrazio zabrinutost zbog svog uticaja na mlađu generaciju japanskih arhitekata. On je kritikovao anemični minimalizam nove japanske arhitekture i preuzeo delimičnu odgovornost za ovu pojavu. Esej je objavljen nedugo posle početka izgradnje medijateke u Sendaiju. To je projekat koji je učvrstio Itovu reputaciju kao arhitekte cyberspace ere, ali je istovremeno označio i njegovo okretanje strukturalnoj i materijalnoj realnosti. Ito se nije vratio konvencionalnom načinu građenja, već je ponovo oživeo pristup dizajnu da bi izbegao klišee.
Kako se ekološka sredina i održivost sve više pojavljuju kao presudna pitanja u urbanoj sredini, arhitektonski prostor mora sve više biti otvoren prema svojoj okolini i integrisan u prirodno okruženje. “Mislim da moramo formalizovati fluidniji generativni poredak u arhitekturi koji reflektuje sve veću složenost i raznolikost u odnosu između našeg društva i arhitekture.“
Tokom godina, Itove forme uglavnom su bile zakrivljene i meke: “Ja ne mrzim prave linije, ali zakrivljene linije su mi se dopadale još dok sam bio dete. One pomalo podsećaju na moj karakter. Kada govorim, kada mislim, to nije u pravim linijama.” Itova najveća vrlina ipak je samokritičnost. “Čak i kod poslednjeg projekta koji budem uradio, hteo bih na kraju moći pogledati unazad i reći: moglo je to i bolje. U trenutku kada to više ne možete reći – vi ste stali.“
Ito je dobitnik mnogih nagrada od kojih je najnovija nagrada za arhitekturu i umetnost Frederick Kiesler za 2008. godinu. Ova nagrada se dodeljuje za izuzetna dostignuća u arhitekturi i drugim umetnostima koja se povezuju sa Kiesler-ovim eksperimentalnim, inovativnim stavovima i njegovom teorijom o “međuzavisnim umetnostima” koje prevazilaze granice između tradicionalnih disciplina. Međunarodni žiri je nagradio Ita kao arhitektu “koji se usredsredio na fundamentalna pitanja arhitekture uzimajući u obzir njihove socijalno-kulturne načine delovanja tokom više od 30 godina, bez obzira na preovlađujuće stilove”.
Jedan od članova žirija, Andraš Palfi još je rekao da Itova “arhitektura i njegova teorijska razmatranja na teme kao što su uticaj medija i tehnika spadaju u najnaprednije i najrelevantnije u svetu”.
