Iza duge crne zavese, daleko od očiju javnosti, mirno stoje jedine orgulje u našoj zemlji koje se nalaze u koncertnoj sali. Datiraju iz pedesetih godina prošlog veka, teške su nekoliko tona, sa cevima i po 10 metara, prema proceni svetskih stručnjaka – redak primerak.
„Pedesetih godina Evropa je odlučila da tako velike orgulje ne treba da se prave u salama i onda su pravili manje orgulje. Ove orgulje su velike i pošto nismo bili u Evropi, mogli su da stave te velike fenomenalne orgulje koje zvuče fantastično“ rekao je kompozitor Zoran Simjanović.
Dve godine su ih pravili najbolji majstori u Nemačkoj na zahtev Centralnog veća Saveza sindikata. Koristili su puno drvo i najkvalitetnije metalne legure.
„Jedan sviraonik i četiri klavijature i jedan pedal, ovaj deo koji vidimo ovde tu je sviraonik i jedna soba posebna gde se nalaze kombinacije za pamćenje registara. Iza njih se nalazi taj drugi nivo na kome se nalaze svirale i mehovi a na trećem nivou se nalaze svirale drugog i trećeg menuala“ objašnjava ekspert za orgulje Lena Jelenković.
Dom sindikata uvek bio krcat
Sala Doma sindikata bila je mala da primi sve koji su želeli da čuju najbolje svetske umetnike na ovom instrumentu.
„Dom sindikata je stalno bio krcat, pun, ljudi su stajali sa strane i ispred vrata, nisu mogli da uđu, svakog meseca je dolazio jedan orguljaš i držao koncerte i narod je to voleo da sluša. Sve je to prestalo sa raspadom orgulja“ rekao je Zoran Simjanović.
Poslednji put je na ovim orguljama koncert održao jedan od najboljih orguljaša u Evropi, Piter Keler 1998. godine. Da bi se na njima ponovo sviralo, potrebno je, između ostalog, da sa električnog pređu na elektronski sistem, a najvažnije je sačuvati ono po čemu su ove orgulje specifične.
„U to vreme je negde u Nemačkoj i u zapadnoj Evropi bilo zabranjeno praviti orgulje sa takvim registrima, a ovde su kod nas očigledno napravili jedne divne orgulje sa romantičnom dispozicijom, sa registrima kao što su štrajheri, gudački registri kao što su gamba, salicionar i mnogobrojni lepi osmostopni registri i orgulje imaju lepu toplu boju“ istakla je Lena Jelenković.
Za restauraciju bi danas bilo potrebno oko milion evra. Firma koja ih je napravila u Nemačkoj više ne postoji, ali postoje oni koji su je nasledili i žele da učestvuju u popravci.
