Zgrada Narodnog pozorišta u Tirani je srušena. Posle dvogodišnjeg protivljenja opozicije i intelektualaca, nakon višemesečnog okršaja predsednika Albanije, Ilira Mete koji je pokušavao da sačuva zgradu pozorišta i premijera Edija Rame koji je podržao rušenje.
Prema pisanju Dezeen-a, na mestu Narodnog pozorišta u Tirani, Bjarke Ingels, osnivač arhitektonskog biroa BIG, je predstavio svoj projekat novog pozorišta. Nacionalno pozorište Albanije trebalo bi da zameni postojeće gradsko pozorište, obezbeđujući tri auditorijuma, amfiteatar na krovu i javni prostor za posetioce. Raspored ovih pet prostora odredio je neobičan oblik zgrade, koji je Bjarke opisao kao „oblik leptira“.
Glavni auditorijum je u sredini, i povezuje dve odvojene strukture sa obe strane. Podnožje je slobodno, stvarajući prostor za improvizovane ulične predstave i događaje, dok je na krovu smešten amfiteatar.
Staklena fasada na dva kraja zgrade, pruža publici uvid u aktivnosti koje se odvijaju u okviru njih. BIG ga opisuje kao „stvaranje knjige za javnost i omogućavanje da pozorišna operacija deluje kao pozornica sama po sebi“.
„Dve glavne fasade Nacionalnog pozorišta su otvorene, kako bi prostori unutar zgrade bili vidljivi prolaznicima“, rekao je Ingels.
„Jedna strana otkriva foaje, salon, bar i restoran kao i dve eksperimentalne pozornice prolaznicima, poput soba u kućici za lutke. Druga strana otkriva ceo deo iza kulisa.“
Zdanje u centru grada, za čiju su se rekonstrukciju zalagali mnogobrojni albanski umetnici i građani, podigla je 1939. Musolinijeva vlast tokom okupacije. Do kraja Drugog svetskog rata u zgrade je bio bioskop. Pozorišni život u Tirani počeo je sa predstavom „Đido“ Janka Veselinovića (u režiji Bože Nikolića) i u izvođenju albanskih glumaca. S ovim naslovom otvoreno je 1944. godine pozorište i plakat predstave se do rušenja nalazio u holu teatra. Inače, u naredne četiri sezone (do 1948. i razlaza Tita sa Staljinom) na ovoj sceni je izvedeno šest naših komada. Tih godina u Beogradu su se i školovali albanski glumci, da bi se svi kontakti ugasili u vreme Informbiroa, kada je nastao period poluvekovne albanske izolacije – samim tim i njene kulture.
Igrom slučaja, Rusi su „krivi“ za razlaz, ali i prvi pozorišni susret posle gotovo šest decenija. Albanski umetnici nastupili su „premijerno“ na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, u novembru 2005. sa Čehovljevim „Galebom“, a srpski umetnici uzvratili posetu već naredne sezone sa Gogoljevom „Ženidbom“. U martu 2006. beogradsko Narodno pozorište izvelo je Gogoljevu „Ženidbu“ (režija Slavenko Saletović) pred prepunim gledalištem i ispraćeno je ovacijama.
Tirana trenutno prolazi kroz brzu arhitektonsku transformaciju. Rešenje preuređenja Trga Skanderbeg, bio je finalista prestižne nagrade Mies van der Rohe 2019. godine.
Italijanski arhitekta Stefano Boeri predstavio je 2017. godine glavni plan za Tiranu 2030. godine, navodeći načine redizajniranja javnih mesta u glavnom gradu i planirajući izgradnju šumovitih parkova i koridora biološke raznolikosti. Boeri je takođe projektovao vertikalni šumski toranj za grad, zajedno sa kancelarijskim blokom i tri škole. Holandski studio MVRDV osmislio je način pretvaranja gradskog spomenika komunizmu u tehnološki centar. Sada BIG za rešenje nacionalnog pozorišta u Tirani…
