IZ MOJE PERSPEKTIVE – Ivan Ratković
O nagradi
Kako bi se osećali da su vam telefonom javili da ste dobitnik Pritzkerove Nagrade? To se dogodilo arhitekti Souto de Mouri dok je radio u svom ateljeu u malom portugalskom gradu. On tu situaciju opisuje kao iznenađenje i u početku nije verovao da je to moguće. Kada je proverio tu vest, izjavio je da nagradu smatra velikim ličnim uspehom ali da je to priznanje i za Portugaliju gde se nalaze sva njegova dela. Deluje kao priča iz bajke ali u bajkama se ništa ne dešava slučajno. Ova nagrada je mnoge iznenadila ali je najmanje slučajna.
Složićemo se da je danas, u hiperprodukciji arhitektonskih čudesa teže nego ikada formirati vrednosne sudove. Kompjutersko projektovanje umešalo se u struku da olakša i ubrza relizaciju ideja. Nažalost, uticaj digitalizacije na proces projektovanja nije uvek pozitivan. Uz pomoć tehničko-tehnoloških inovacija, građevinske industrije i agresivnih trgovaca opremom, možemo za kratko vreme dobiti arhitektonski proizvod ali ne i arhitekturu.
Usled hiperprodukcije arhitektonske robe, nestaju kriterijumi i postaje jasno da tržište ne može da predstavlja jedini vrednosni arbitar. Neophodne su druge institucije koje će da edukuju i probude javnost. Mnogi veliki investitori će se sada zainteresovati ko je taj Edoardo Souto de Mora. Tako je izgledao novi početak za mnoge sadašnje arhitektonske zvezde.
Arhitektura je oduvek bila takmičarska disciplina. Kroz istoriju su se arhitekte i umetnici borili za naklonost vladara, monarha i Tirana. Arhitektura je vekovima zavisila od volje vladara da svoju moć ovekoveče izgradnjom spomenika i zgrada. Prosvećeni moćnici su umeli da izaberu obdarene umetnike.
Istoričar renesanse Jakob Burkchard objašnjava fenomen nastanka remek dela renesanse kao zajednički umetnički poduhvat. To je bio srećan istoriski period, duh renesanse, kada su u stvaralačkom procesu zajednički sarađivali umetnici, naučnici i finansiski moćnici. Mnogi tirani i apsolutisti pokazivali su veliku naklonost prema umetnicima. Francuski Kralj bio je godinama sponzor Leonarda da Vinčija. Velika bliskost umetnika i vladara nije se uvek dobro završavala; Albert Speer nije stigao da realizuje svoj projekat Prestonice Sveta ali je zato proveo 20 godina u zatvoru. Jedan od najmoćnijih vladara u istoriji, Staljin, nije imao razumevanja za umetnost; razjurio je iz Rusije arhitekte i slikare koji su bili vrh evropske avangarde.
U drugoj polovini 20. veka u demokratskim društvima ulogu promocije umetnosti, pored Ministarstva za kulturu, sve više preuzimaju nezavisne institucije sponzorisane od bogatih porodica koje osnivaju fondacije, kulturne centre i muzeje. Kroz nove demokratske oblike sponzorisanja i afirmacije umetnosti, kao što je institucija konkursnog takmičenja arhitekata i dodela uglednih nagrada, na najbolji način se otkrivaju i afirmišu nove vrednosti u arhitekturi (umetnosti). Da podsetimo na neke poznate primere: međunarodni arhitektonski konkursi za Operu u Sidneju, kulturni centar Pompidu kao i nagrada za Defans dodeljeni su do tada takoreći potpuno nepoznatim arhitektima. Žiri sastavljen od renomiranih stručnjaka pokazao je apsolutnu nezavisnost od spoljnih uticaja i hrabrost da donese odluku da se izgradnja objekata koji će obeležiti istoriju arhitekture poveri autorima koji do tada nisu imali nikakvo praktično iskustvo u sličnim poduhvatima – posedovali su samo ideju.
Hteli smo da Vas potsetimo da u opštoj krizi vrednosnih kriterijuma (u Srbiji se iz poznatih razloga nagradama i konkursima više ne veruje) još uvek postoje neke institucije sa tradicijom u čiju objektivnost ne treba sumnjati. Pritzkerova nagrada već 36 godina potvrđuje svoju reputaciju Nobelove nagrade za arhitekturu.
Pritzkerova nagradu za arhitekturu dodeljuje Hajat fondacija, jednom godišnje u čast “živim arhitektama čiji realizovani rad pokazuje kombinaciju osobina talenta, vizije i posvećenosti, i ta umetnost arhitekture zaslužna je za dosledne i značajne doprinose čovečanstvu i izgrađenom okruženju”. Pritzkerovu nagradu osnovali su Jay A. Pritzker i njegova supruga Cindi 1979. godine i nagradu finansira porodica Pritzker. Ova nagrada smatra se jednom od najvažnijih svetskih nagrada za arhitekturu i često je nazivaju Nobelovom nagradom za arhitekturu, pošto arhitektura kao kreativni poduhvat nije uključena u Nobelove nagrade. Nagrada se dodeljuje “bez obzira na nacionalnu pripadnost, rasu, veroispovest ili ideologiju”. Principi i procedure definisani su prema konceptu Nobelove nagrade, gde konačni odabir kandidata vrši međunarodni žiri koji diskutuje i glasa u tajnosti.
Pritzkerova nagrada za arhitekturu 2012. godine održaće se u Kini.
Pritzker je objasnio razloge zbog kojih će se sledeće godine ceremonija dodele Pritzkerove nagrade održati u Pekingu u Kini: “Sasvim je logično da posetimo Kinu jer se mnogi projekti laureata, bilo da su izgrađeni ili su u procesu nastanka, nalaze tamo, kao što su i projekti jednog od naših prvih laureata, Ieoh Ming Pei arhitekte, koji je dobitnik Pritzkerove nagrade za 1983. godinu”. Dalje je dodao: “Još neki primeri laureata i njihovih radova po Kini su laureat iz Londona za 2002. godinu, Zaha Hadid i njena nova Zgrada opere u Guangdžou; laureati za 2001. godinu Jacques Herzog i Pierre de Meuron iz Švajcarske koji su projektovali Nacionalni stadion u Pekingu; Rem Koolhaas iz Holandije koji je u Kini radio Televizijski kulturni centar u Pekingu i Berzu u Šenzenu; i laureat za 1999. godinu, Norman Foster koji je završio Međunarodni aerodrom u Hong Kongu kao i objekte centralnih sedišta Hong Kong i Šangaj banaka”.
Gradonačelnik Guo Jinlong je rekao: “Pritzkerova nagrada za arhitekturu je najpriznatija nagrada u oblasti arhitekture širom sveta. Verujemo da će održavanje ovog događaja u Pekingu dodatno podići svest o Pritzkerovoj nagradi u Kini, i promovisati razvoj arhitektonske industrije u Pekingu i Kini uopšte. Održavanje ceremonije u Pekingu će takođe privući mnoge globalne renomirane arhitektonske firme i arhitekte da učestvuju u izgradnji Pekinga, grada koji je proglašen kao najpogodniji grad za život u Kini i koji predstavlja čuvenu kulturnu predstonicu.”
Eduardo Souto de Moura
Pritzkerova nagrada za arhitekturu za 2011. godinu dodeljena je Edoardo Souto de Moura, arhitekti prema odluci međunarodnog žirija. “Tokom poslednje tri decenije on je proizveo opus koji je savremen, ali takođe poseduje i eho arhitektonske tradicije”, navodi sedmočlani žiri Pritzkerove nagrade u svom iskazu. “Njegovi objekti imaju jedinstvenu sposobnost da prenesu naizgled suprotstavljene osobine – moć i skromnost, nadmenost i suptilnost, smeo javni autoritet i osećaj intimnosti.”
Ako arhitekturu merimo po kvadratnim metrima izgrađenog prostora Souto de Moura bi bio slabo rangiran. Izgradio je broj individualnih kuća, rekonstruisao jedan manastir u hotel, jednu poslovnu zgradu, mali fudbalski stadion i galeriju za slikarku Paula Rego. U svetu vladajućeg arhitektonskog glamura i investicija od stotine miliona dolara, on je arhitekta bez glamura koji ne impresionira prostotu novih bogataša. Komentator u New York Timesu pozdravlja ovogodišnju odluku žirija: “Dobro je znati da je Eduardo Soto de Moura dobitnik Pritzkerove nagrade za arhitekturu za 2011. godinu. Da bi se prepoznao i cenio rad jednog arhitekte nije neophodno da on obuhvata “reperne” objekte izgradjene u Njujorku, Parizu, Londonu ili Berlinu. Takođe, nije neophodno da se arhitekta stalno pojavljuje na naslovnim stranicama prestiznih časopisa da bi stekao priznanje…”
Kao čovek iz senke, u koju se svojevoljno sklonio od jakog portugalskog sunca, od izazova novih trendova, Soto de Moura usamljenički istrajava na putu kojm su pre njega išli Paladio, Boromini i Mies van de Rohe. Njegove distance su vekovne tako da on period posmodernisticke euforije, koja je uzdrmala i obrukala mnoge arhitekte, uopšte ne primećuje. On u izolaciji stvara svoju arhitekturu, ali sa druge strane on aktivno predaje arhitekturu na univerzitetu u Španiji i kao gostujući profesor na Harvardu – verovatno najboljoj arhitektonskoj školi na svetu.
Posle 36 godina od prvog laureata Pritzkerove nagrade iz 1979. godine, Phlipa Johnsona, koji je sebe smatrao sledbenikom Misovih ideja, ponovo se susrećemo sa uticajem Velikog Majstora koji je govorio: “Malo je mnogo”.
Souto de Moura, koga često opisuju kao novog Miesa ali sa dodatnom osobinom – težnjom ka originalnosti, dobio je mnogo pohvala za izvanredan izbor i upotrebu materijala u arhitekturi – granita, drveta, mermera, opeke, čelika, betona, kao i zbog neočekivanih kombinacija boja.
Souto de Moura ima jasan stav po pitanju upotrebe materijala: “Izbegavam upotrebu materijala nastalih obradom ugroženih ili zaštićenih vrsta. Mislim da je važna umerena eksploatacija drveta, kao i redovno pošumljavanje. Drvo ipak moramo koristiti jer predstavlja jedan od najboljih raspoloživih materijala.”
U intervjuu za magazin El Croquis, dalje je govorio: “Za mene je Mies sve više fascinantan. Kada ga sagledavate iz jednog ugla možete ga definisati samo kao minimalistu. Međutim, on se uvek kretao između klasicizma i neoplasticizma. Dovoljno je da se setite njegovog poslednjeg objekta, zgrade IBM, sa čvrstom travertin bazom koju je bušio radi formiranja gigantskih vrata. Zatim je, sa druge strane, u Barseloni uradio dva paviljona, zar ne? Jedan je bio apstraktan i neo-plastičan a drugi je bio klasičan, simetričan, zatvoren. On je eksperimentisao. Bio je već toliko moderan da je bio ‘post’.”
Arhitektura Eduardo Souto de Moure nije upadljiva, frivolna niti slikovita, ona je prožeta inteligencijom i ozbiljnošću. Njegov rad zahteva intenzivnu borbu a ne površnu igru, i kao poezija emocionalno komunicira sa onima koji su voljni da slušaju.
Eduardo Souto de Moura dobitnik je Pritzkerove nagrade za arhitekturu za 2011. godinu zbog arhitekture koja izgleda kao instinktivna, jasna i jednostavna, i zbog posvećenosti i poezije koje prožimaju svaki njegov projekat.
