Arhitektura, podređena čoveku, oduvek je imala funkciju da obezbedi, doprinese, stvori, očuva, definiše, pomogne, olakša, zadivi. Ona je oduvek na neki način predstavljala infrastrukturu, pomoćni sistem, koji koristi čoveku.
Međutim, moć koju dobija ispunjavanjem raznih prohteva uzdiže arhitekturu i ona nadvladava i budi u čoveku nova pitanja. Ona postaje moćan činilac koji dalje utiče na ljudske potrebe. Arhitektura stvara arhitekturu. Preispitivanje funkcije arhitekture danas nas vraća čoveku i njegovim osnovnim potrebama, kao što je potreba za mestom.
Novi oblici arhitekture koji opslužuju potrebe savremenog čoveka imaju težak zadatak da zadovolje kompleksne i nejasne prohteve sveta koga odlikuje raznolikost i brzina. U zbrci novog doba čovek, više nego ikada, prepoznaje značaj onih iskonskih nematerijalnih potreba koje su danas potisnute u odnosu na prohteve i vrednosti sistema u kome živi. Intelektualne, duhovne, lične potrebe i njihova arhitektura kroz istoriju, koncentrišu se u oblicima i mestima, i predstavljaju destinacije na koje čovek odlazi.
Danas unapređeni i drugačiji odnosi traže svoja utočišta na svakom koraku. Potreba za ličnim mestom koje može da zadovolji niz različitih, neprepoznatljivih, komplikovanih, kombinovanih osećanja nastaje u savremenom svetu iz razloga nestašice takvih mesta, nedostupnosti i nemogućnosti odlaska u takve ambijente.
Takve prostore, koji će zadovoljiti nesvakidašnje prohteve, čovek uvek traži, a u osnovi to i jesu neka skrivena mesta. Paradoksalno, izgleda da čovek bira da traži mesta koja će teško naći. To je kutak, slepa ulica, izgubljeno mesto koji tako i nastaju, kada se izgube.
To su lokcije koje mogu biti pronađene ali ne i otkrivene.
Ta skrivena mesta u svom obliku i karakteru imaju jednu meru koja zadržava traženi balans.
Spontano nastali oblici često su urbani ili prirodni fenomeni koji igrom slučaja vrede mnogo više od ciljano projektovane arhitekture za ovakve potrebe. Iz toga proizilazi da su vremenska i duhovna dimenzija mesta i proces njegovog nastanka važni faktori koji stvaraju energiju neophodnu za zadovoljenjem potrebe za skrivenim mestom. Vrlo je važan taj motiv puta koji prethodi mestu, bilo da se radi o vremenskoj ili fizičkoj distanci. To je put hodočašća. Energija ciljanog mesta postepeno raste sa udaljenošću, skrivenošću, nedostupnošću, neobičnošću. Taj put može biti oslikan arhitekturom-infrastrukturom mesta.
Arhitektura-infrastruktura mesta predstavlja vezu između korisnika i mesta, instalaciju koja omogućava prenos energije. Ona je podređena i jednom i drugom. Simbioza mesta, prirodnog ili urbanog, i arhitekture-infrastrukture čini prostor postojećim – arhitektura oživljava mesto, i mesto oživljava arhitekturu. U slučaju da jedno nije u funkciji, drugo prestaje da postoji. Uloga arhitekture-infrastrukture nije samo da obezbedi pristupačnost mestu, već da preda mesto korisniku.
Infrastruktura skrivenog mesta, svedena na forme za transfer energije, u vidu znakova koji upućuju, usmeravaju u doživljaj mesta, teži da putem jednostavnih oblika i funkcija veliča i ispuni taj čudan splet potreba i željenih osećanja. Otvorenost i fleksibilnost su odlike ovih struktura koje omogućuju izražavanje mnogobrojnih karakteristika mesta i pojedinca.
Arhitektura nije sputana tom svojom osnovnom namenom, naprotiv ona može imati specifičan izgled čiji detalji mogu postati predmet daljeg divljenja, ali to nije njen prvobitni cilj. Njena lepota i vrednost leže u skladnoj meri i nenametljivom metodu procesa nastanka. Put njenog nastanka paralela je putu nastanka mesta i putu korisnika.
Potreba za mestom, skrivenim, ličnim prostorom ostvaruje se u ambijentu sa arhitekturom koja je nekako drugačija, izgubljena, napuštena jer služi samo tom mestu. Taj prostor postoji samo zato što je takav, inače biva otkriven i prestaje da postoji u tom obliku. Tu se krije i njegova nepostojanost, on je često trenutan za posmatrača, i često dugo čeka na one koji ga traže.
Zaboravljena mesta i njihova arhitektura-infrastuktura predstavljaju specifičnu pojavu u svetu arhitekture. Bilo da se radi o spontano nastalim ili prepoznatim i oplemenjenim, oblikovanim mestima, ovi ambijenti mogli bi se klasifikovati kao posebni uvaženi oblici arhitekture ali kako to učiniti kada ta „skrivena mesta“ u stvari, zvanično ne treba da postoje.
