Svečano otvaranje izložbe profesora Borisa Podreke „Arhikultura“ održaće se 30.januara u 18h u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.
Kustos izložbe:
Prof. Adolf Štiler (Prof. Adolf Stiller)
Koautori:
Biljana Jotić, istoričarka umetnosti i v.d. direktora MPU
Relja Petrović, arhitekta
„Muzej primenjene umetnosti ima čast da vas pozove na izložbu „Arhikultura“ profesora Borisa Podreke. Arhitekta antropolog, kritičar i profesor rođen je 30. januara 1940. godine u Beogradu odakle je krenuo i stigao svuda. Sada, 2023. godine upravo na taj datum, beogradskoj publici se obraća izložbenom postavkom čija je okosnica arhitektura. Pored arhitektonskih rešenja sa skorašnje Bečke izložbe, kuriozitet postavke MPU biće predmeti primenjene umetnosti, dok će se publika prvi put upoznati sa profesorom Podrekom kao slikarem.
Osvajanje prostora zavisi od kretanja. Život kao na granici, od Beograda preko Ljubljane do Trsta, Venecije, Atine i Beča, stalnim kretanjima i otkrivanjima arhitektura je dobijala svoje karakteristike. U Atini, koju je upoznao zbog osvojenog međunarodnog takmičenja, je otkrio grad i prostorni eho, a u duši postao urbanista.
Gradovi su prostori koji su deo njega, a vraća im ostavljajući deo sebe u njih.
… trenutak kada je napustio umetnost i ušao u arhitekturu je bio kada je spoznao prostor između…“
Biljana Jotić
Aktivnom arhitekti-umetniku stalo je do ostvarenja svojih projekata; i dok oni traju – ni on ne stari.
Beogradska izložba Borisa Podreke u Muzeju primenjene umetnosti, sastoji se, pre svega, od arhitektonskih rešenja, kako izvedenih tako i od onih koja to nisu. Takođe, Podreka će po prvi put beogradskoj publici pokazati i svoja likovna dela, kao i nekolicinu dela primenjene umetnosti, čiji je autor.
Na osnovu oko 400 originalnih autorskih dela, koliko ih je Podreka izradio do sada, sažeti pregled njegovog načina rada podrazumeva sledeće: u svakom projektnom zadatku, on pomno analizira okruženje, gradske celine, istoriju mesta. Ta saznanja, poput slojeva, Podreka spaja sa svojim arhitekturi inherentnim nastojanjima, a koja u prvom redu potiču iz teorija vezanih za ličnosti i dela Zempera i Vagnera, ali i iz interesovanja za posebna zdanja, strukture ili specifičnosti koje pripadaju opštoj istoriji arhitekture. Dalje ih izlaže, na primer, putem jezički elokventnih formulacija (pri čemu često kreira izraze koji izviru iz njegove poliglotske biografije) u vidu obrazloženja za projektne odluke, dok prilikom građevinskog rada pruža precizan, sadržinski funkcionalan odgovor. Njegov kreativan proces rada počiva na brojnim crtežima i arhitektonskim skicama koje izrađuje ručno na papiru, i to u doba u kome tehnika razrađivanja putem crtanja polako nestaje. Ovoj fazi izvođenja pripada i opsežna zbirka materijala i uzoraka građevinskih komponenti. U Podrekinom načinu rada, makete najpre imaju funkciju vizualizacije poslednjeg važećeg, izvodljivog ili već realizovanog rešenja.
Ipak, Boris Podreka voli da pominje svoje drugo školovanje, koje je stekao mimo visokih škola, s jedne strane kroz studije radova Plečnika, a kroz njegovo delo i otkrivanjem Mikene i Vavilona, a sa druge strane polugodišnjim boravkom u Skandinaviji. Nordijski red stečen radom u ateljeu Ralfa Erskina prisutan je kao ustaljeni podaspekt u Podrekinom delu. Podreka nije arhitekta ušuškan u bečku „tananost“. On je autor koji danas, zahvaljujući puštanju profesionalnih korena u osam evropskih država, ima posebno mesto u arhikulturi. Ono je potkrepljeno širokim znanjima u mnogim – pa i najaktuelnijim – oblastima kulture, na osnovu kojih osmišljava kako svoja predavanja tako i svoje publikacije (bez pretenzija da one budu označe kao naučne). Ovom prilikom, veoma je značajno istaći i Podrekin pedagoški dvadesetpetogodišnji profesorski rad. Obrazovanje mladih ljudi, njihovo podsticanje ili motivisanje, prenošenje iskustava i znanja u analizi vodećih tema iz istorije arhitekture slivaju se u nacrte (pa i u njegove vlastite) naročit je doprinos koji treba visoko da se rangira.
Među Podrekine izložbe koje su privukle međunarodnu pažnju (bez pretenzija da sve budu navedene) ističu se izložbe o opusu Fridriha Kislera (bečki Muzej 20. veka , 1986), izložba o Jožeu Plečniku (pariski Centar Žorž Pompidu, 1986), Karlu Skarpi (Venecija, 1984), sa Marijom Botom ili o „bečkim temama“, na primer o bidermajer stilu (pekinška Carska palata, 2000), kao i o muzičarima, poput Johana Štrausa (Muzej grada Beča 1999). Lajtmotiv koji se provlači kroz sve Podrekine izložbe mogao bi da glasi: kreativna inscenacija. Možda se u Podrekinim izložbama i njegovom životnom kredu da se sve projektuje (i pozitivno rečeno, on je u stanju da to i učini) krije smisao problematike koju je Fridrih Ahlajtner pomenuo u prvoj većoj monografiji o Podreki: „Kako projektovati arhitektu?“
Podrekine projekte ne odlikuje istaknuti simbolizam, već on dovodi u vezu formalne specifičnosti sa temom i kontekstom, čime uspeva da nametne njihov vlastiti, novi identitet. Analizom elemenata koji već postoje, Boris Podreka je uspeo da stvori svoj specifičan arhitektonski odgovor.“
Milica Cukić, muzejska savetnica i PR MPU
