On je jednostavno neponovljiv, neprevaziđen automobil! I nova verzija, koja je tek malo stilizovana je čudo dizajna. Automobil koji je stalni deo postavke Muzeja savremene umetnosti u Njujorku – „Fiat 500“ Topolino (što na italijanskom znači „mišić“) iz 1957.
I da, postoji i jedno ime, koje kada se izgovori svi prisutni dizajneri sveta stanu mirno – Dante Đakoza (Dante Giacosa 1905-1996).
Dotore Đakoza je 1957. 4. jula, Italiji i svetu poklonio automobil koji je opijao brže od Felinijevih filmova, zvučao lepše od belkanta, zavodio kao Sofija Loren – „Fiat 500“.
„Ćinkvećento“ je mali automobil sa motorom smeštenim nazad, sa dvoje vrata, sa svega 2,97 metara i koji je, kad se pojavio, pod haubom imao nejaki motor od 479 kubika sa dva cilindra, vazdušno hlađenje – i to je to.
Ali, samo na prvi pogled. Jer ni jedan automobil ni pre ni kasnije nije pokazao da Italija i Evropa, koje su još lizale rane od Drugog svetskog rata, imaju enegiju da u velikom zamahu dožive svojevrsnu renesansu.
Dante Đakoza im je dao agilni, mali automobil koji je Italiju, kasnije Evropu (ne zaboravite da su i drugi proizvođači „inspirisani“ ovim autom počeli da prave automobile za „široke narodne mase“) postavio na četiri točka. I nije slučajno 4. juli rođendan „ćinkvećenta“. On je doneo i dah Amerike, koja je tada predstavljala bastion slobode, vrlog, novog sveta u kome pojedinac, samo svojim radom, talentom, može da se izdigne iznad proseka, kolotečine koja je Evropu vraćala vekovima unazad.
Tri fabrike u Torinu, Desiju i Termini Imeresu, radile su punom parom da bi zadovoljile želje kupaca. Pravljene su i brojne verzije, od žardinjere do abarta, osvajana su i najveća automobilska takmičenja.
Bajka je trajala od 1957, jula meseca, do avgusta 1975. napravljeno je, samo osnovnih modela tačno 3.893,294.
Sveukupno, više od pet miliona. I kada se činilo da „Fijat 500“ ostaje samo legenda iz prošlih vremena, „Fijat“ donosi odluku, koja je realizovana 2007. da svetu podari naslednika – novi „Fiat 500“.
Model koji sada ima i elektro-verziju što garantuje da će još mnogo godina koje su pred nama, ulicama gradova, gospodariti maestralno delo Dantea Đakoze.
Zbog dizajnerske upečatljivosti njegovih modela, u drugom planu ostaje činjenica da je Dante Đakoza zapravo po struci bio mašinski inženjer. To je naročito došlo do izražaja pred sam kraj njegove karijere, kada je njegovom zaslugom Fiat prešao na proizvodnju automobila sa pogonom na prednjim točkovima, u čemu ga je sledila praktično celokupna automobilska industrija širom sveta.
Neobičan slučaj modela koji je dizajnirao Dante Đakoza pred kraj karijere ali ga je Fiat odbacio kao bezperspektivan i ustupio jugoslovenskoj fabrici Zastava iz Kragujevca, jedan od prvih hečbek modela sa prednjom vučom u svetu – naš dragi Stojadin.
Ostali modeli koje je dizajnirao Dante Đakoza tokom svoje duge i veoma uspešne karijere počinju od vozila koje je od njega godine 1944. naručio italijanski industrijalac Pjero Dusio za potrebe auto trka – Cisitalia D46.
Za potrebe istog naručioca, Đakoza je dizajnirao još jedan sportski, ali ne i trkački automobil – Cisitalia 202.
Pogledajte sve Đakozine modele:
