ČOPOR U MAGLI
Obavezno čitati uz gornju muziku!!!
Kako smo od „NEW AGE“ i/ili egocentričnog „Milenijumskog ponašanja“, a od kako je iščezlo letnje sunce, uleteli u ledeni septembar, pa ispratili indijansko leto… stvari se naočigled menjaju. Ili mi, ili svet oko nas! Ali, nešto se dešava!
Sa nelagodom shvatamo, posmatrajući poslednje opalo lišće, da nismo pripremljeni, da nismo ostavljali na stranu kao nemarni letnji cvrčci. Zašto se nismo dovoljno i brinuli o drugima, razvijali i pratili Biblijske smernice, cenili prirodu i njene mene, osluškujući jasne signale koje nam je slala? Zašto smo živeli kao da ne dolazi sutra?
Kako nam kažu, putem mreža i knjiga…smeh je najbolji lek! Probajte tako da rešavate stvari! Čak i kad naslovi u novinama „vrište“ o lošim vestima?
Jasno nam je da moramo da se prestrojimo… npr. u „MI“, u čopor, da bi se lakše nosili sa događajima. Kolekitivizam nam kuca na vrata: pripadnost partiji, bratstvu, kumstvu, sestrinstvu, porodici. Individualizam se može „gurati“ samo dok su vremena dobra!
Pratimo: ovog puta nije u pitanju neka tamo daleka zemlja, gde se promene dešavaju; odjednom sve – naprednu i nama nedostižnu Evropu i nas, geografski pridružene zemlje, pogađaju sateliti sa neba, koje stavljaju pod sumnju nešto što je bilo uobičajeni standard decenijama.
Grejanje, čistu vodu, svež vazduh, viruse koji su rešivi… Kao da smo ušetali u Jevrejske filmove katastrofe iz Holivuda! Godzila šeta sredinom ulice, soliteri se ruše na nas!
CRNOBERZIJANCI
Uprkos globalnim zbivanjima, kod nas, u našoj sredini je uvek sve posebno, specifično i drugačije. Žilavije, da ne kažemo rezilijentno. Baš kako kaže naslov, što biva gore, to mi snažniji!
Građevinarstvo, kao važna ili najvažnija razvojna grana nije nikada posustala, pa ni tokom epidemije Korone. Jedino kod nas!
Migracije su nam dovele nevoljne posetioce tamne puti na gradilišta i IT stručnjake iz Rusije i Ukrajine koji vladaju visokim tehnologijama. Plaćaju bogatstva za naše često pohabane stančiće skromnog dizajna iz kojih se iseljavaju raniji korisnici koji ne mogu da plate crnoberzijansku cenu. Nešto nalik na „Trećeg čoveka…“[1] ; Građani koriste, doduše u svojoj muci, situaciju, ne brinući o svojoj Karmi.
Do sada brojka novih stanovnika grada je više od 100 000 ljudi i 20 000 Ukrajinaca a otvoreno je više od 20 000 firmi.
[1] “Treći čovek“, kultni film Orsona Velsa, simbol za crnu berzu posleratnog Beča kada se manipulisalo penicilinom i lekovima
URBANO PROFITERSTVO
Posebna vrsta snalaženja se odnosi na urbano profiterstvo, dovedeno do savršenstva ovih godina. Navodno, iz pouzdanih izvora samih aktera razmera ulaganja i profita je 1 na 1. Nekada su trgovci bili zadovoljni maržama od10%, pa 20%…. mi smo sada na 100 % zaradi u građevini u Srbiji. Znaju se, opet navodno, prema pričama Vračarskih kafića, centrima moći, cene sa susret sa posrednicima ili advokatima za dozvole od 5 000 Evra, zatim 10% od ukupnog ulaganja je namenjeno za proces dobijanja dozvole, a 10 000 do 50 000 evra za pomeranje pozicije sa dna gomile, na vrh u Sekretarijatima. Mala potvrda po Opštinama ili katastru je umesto ranije bomboniere – 500 Evra. Jedna „ljubičanstvena“, kako zovu lepotice noći koje ordiniraju minimum za tu novčanicu. Jedna noć im je jača od 2 penzije. Ako uračunamo činjenicu da kvadrat novogradnje može da dosegne 10 000 m2, kao u Nju Jorku ili Parizu jasno nam je zašto su skupi šoping molovi puni porodica i žena koje vuku kese, uglavnom istog izgleda. Korupciju nije moguće iskoreniti u takvoj potražnji.
Građani ovog grada ugledaju se, nažalost, na model i izgled učesnika iz Zadruge i Parova.
Nose se jasno istaknuti brendovi na trenerkama, patikama i dijagonalno okačenim torbicama, nekad viđeno samo u Turskoji i Crnoj Gori. Novi statusni simboli Beograda, Kopaonika i Zlatibora su biti nabijen, trbušast, ćelav i bez vrata u Range Rover džipu, eto nam simbola uspešnog poslovanja.
Ali što je mnogo dugoročniji problem po nas i po grad, jeste da se morfologija grada zahvaljujući nezasitoj halapljivosti novih likova koji ne liče na građane sasvim promenila, i to zauvek. Bez povratka.
Vile u zelenilu srušene su i postale zgrade, čak i soliteri. Rugali smo se Zlatiboru i njegovom gradonačelniku sa konstatacijom da je najviši vrh Zlatibora na 18. spratu porodice Petrović. E, pa zakon Divljieg Zapada je potpuno zavladao, samo se o tome ne priča. Držala sam predavanje na skupu u Inženjerskoj Komori o estetici grada i upotrebila tu prejaku reč – „Divlji Zapad“. Nikome nije bilo baš prijatno, uključujući čelnike Komore, ali niko se nije ni preterano potresao.
GRAD NE LIČI NA SEBE
Ulice su promenile izgled i tip, spratovi se bezočno multiplikuju, jedna nekada bajkovita, sanjiva Braničevska ulica, npr. postala je uski kanal bez drveća sa arhitekturom Singapura. Lokalni karakter se sasvim izgubio. Zašto mi profesori pričamo studentima o kontinuitetu, o lokalu, o tradiciji? Čemu?
Autorstvo u projektovanju je nestalo, a vernakularnost (svakodnevna arhitektura nižeg kvaliteta) cveta. Štancovanje, kopiranje istih žutih elemenata u kombinaciji sa drvenim letvicama. Isti balkoni. Umesto dozvoljenog prizemlja i sprat, raste soliter od 6 etaža.
Projektuju i supruge investitora, dok investitori daju ideje, čak kad se radi i o većim kompleksima. Ono što su nekada bili retki pa sve češći klanovi (koji biraju nagrade na Salonima arhitekture, menjaju pozicije za nagrade, članstva u Akademijama za usluge, nagrade za životna dela) danas je suženo bez srama na usku porodicu. … Nepotizam se razlio bez mere ali stručnjaci koji bi mogli da nešto kažu – ćute. Ko zna kada će im dotični zatrebati. Prestareli stručnjaci iz prošlih vremena su van tokova, samo kolektivni nastup nekih novih ljudi hara. Često su to bili najambiciozniji ali i najslabiji studenti.
Nekoliko „probranih“ biroa rade sve što se momentalno gradi. A i novac koji cirkuliše ima slične izvore. Poneki samo čekaju tendere ili direktne pozive, čak i nisu na tržištu, nema potrebe.
Sve navedeno proizilazi iz svakodnevnog života gde se etika više ne podrazumeva, iz loših modela, iz neimaštine, iz konstatacije – ako ti nećeš (ja neću), neko će drugi… Odsustvo etike i profesionalizma kakvog nikada nije bilo, sa opravdanjem (da li?) potrebom za preživljavanjem. Model je višedecenijski projekat „Pink“, Jovana Jeremić čiji životni stil i besnu aroganciju obožava pola Srbije, Hepi foloveri i estrada.
Zločin po jednu zemlju.
Bila sam užasnuta pričom o novim metodama Roma koji kradu u lepo renoviranom Urgentnom centru. I oni su uredno obučeni, 2 para i guraju u kolicima starog, na izgled bolesnog čiču. Prvo sa najtežih bolesnika u sobi za opservaciju 2 para zasebno poskidaju, sasvim ležerno, sa nogu nesvesnim bolesnicima torbe a ostave im ipak dokumentaciju, a onda krenu na izbezumljene umorne rođake koji satima čekaju u hodnicima dremajući. Posle akcije, ostave svog čiču u hodniku i pobegnu. Čiča se, kao u Alan Fordu, odjednom pridigne i čilo nestane kroz ulazna vrata u magli.
E sada, od čega li je magla?
U sledećoj kolumni, „O magli“ Nove „Evine crtice“ baviće se problematikom gradova danas, kako kod nas, tako i u mestima u kojima sam živela i putovala. Pre svega biće reči o samoj magli i mogućim uzrocima, o nedostatku standarda uspostavljenih jos dalekih sedamdesetih, o vrednom reprintu koleginice arh.Mile Marušić. O razlikama tada, pre 50 godina i suženim standardima današnjice gde se na bračni krevet bacamo sa vrata.
