Da li se nekada razmišljali da je pandemija dovela i do većeg broja beskućnika u Srbiji? Posebno dece i mladih ljudi. U Velikoj Britaniji, posebno broj mladih beskućnika dramatično je porastao tokom pandemije koronavirusa, a statistika kaže se broj povećao za 50% između aprila i juna 2020. godine.

Britanci su počeli da obraćaju pažnju na ovaj problem kada su arhitekte Miranda MacLaren, Polina Pencheva i Heather Macey, u saradnji sa nezavisnom filmskom kompanijom Odelay, snimili potresan film pod nazivom „Nismo loša deca“ (We Are Not Bad Kids). To je bio njihov put da skrenu pažnju javnosti za uvođenje smernica i propisa za smeštaj beskućnika.

Nismo loša deca

Film je odmah podržan od strane istraživačkog fonda Kraljevskog instituta britanskih arhitekata (RIBA), kao deo šire kampanje Grupe za uvođenje standarda u projektovanju skloništa za beskućnike i privremenog smeštaja u Velikoj Britaniji.

U filmu „Nismo loša deca“ gosti privremenog smeštaja, pričaju o svojim iskustvima.

„Napravili smo ovaj film kako bismo podigli svest o potrebi za uvođenjem standarda za odabir i projektovanje smeštaja beskućnika i omogućili izgradnju namenskih specijalnih domova za hitne slučajeve.“ rekao je trojac arhitekata za Dezeen.

Arhitekte tvrde da zakoni koji se odnose na skloništa za beskućnike su nepromenjeni od 1935. godine, i da uopšte ne postoje smernice za projektovanje smeštaja za mlade beskućnike.

„Uprkos mnoštvu smernica za tradicionalne oblike stanovanja, koji se ažuriraju iz godine u godinu, ne postoje smernice za privremeni smeštaj.“

Zakon iz 1935. godine

Ovaj zakon je još 1935.g. donet, da bi se sprečili česti požari u skloništima za beskućnike i da bi se kontrolisalo stvaranje divljih naselja. Autori su objasnili da nedefinisani standardi postaju prepreka za izgradnju kvalitetnijeg smeštaja i istovremeno mogućnost za malverzacije i izgradnju i adaptaciju neprihvatljivih objekata, koje lokalne vlasti koriste, bez obzira na novac koji dobijaju za projekte.

„To je začarani krug i potrebna je promena“ objasnili su autori.

„Od presudnog je značaja doći do mladih ljudi koji su skriveni beskućnici ili koji prvi put završavaju na ulici, pre nego što se ukorene u složeni i institucionalni sistem. Dostojanstveni prostori koji nude sigurnost i stabilnost i koji dolaze sa mrežom podrške, su gradivni element koji može pomoći mladoj osobi, da pređe u samostalan život.“

„Ono što mladima treba, je drugačije od ostalih smeštaja za beskućnike.“

Grupa arhitekata se nada da će oni koji gledaju film biti šokirani nedostatkom propisa u ovoj oblasti i pročitati istraživanja koja se nalaze na veb stranici organizacije RIBA.

„Nakon gledanja filma, nadamo se da će ljudi onda sa većim fokusom pročitati naše preporuke. Zamislite svoj dom bez ikakvih smernica i standarda koji moraju da budu ispunjeni. Nadamo se da su ljudi zapanjeni realnošću situacije i da će steći bolje razumevanje postojećih problema i potreba, kao i da će imati empatiju i shvatiti da biste beskućnik mogli postati i vi, i vaš prijatelj ili član porodice.„

MacLaren, Pencheva i Macey žele da izgrade čitav niz privatnih i zajedničkih prostora, koji mogu služiti ovim ranjivim kategorijama društva.

Arhitekte za mlade beskućnike

Oni veruju da arhitekte treba aktivno da se uključe u uvođenje novih propisa u ovoj oblasti.

„Trebamo da dajemo primer svima i svojim dizajnom, ilustrujemo koliko je važno okruženje, koje ima sposobnost da stvori ili slomi čoveka“.

Arhitektonski studio Morris + Company, u kojem rade MacLaren i Pencheva, predložio je pretvaranje stanice londonskog metroa u zajednički prostor i hostel za beskućnike, dok su Holland Harvey Architects koristili tople i mekane materijale kako bi stvorili domaći osećaj u skloništu za beskućnike na severu Londona u bivšem supermarketu.