Čitav svet je scena...
stav je milanskog studija Gio Forma, arhitekata čiji opus rada ide od performansa do javnih objekata. Ovog puta pred nama je jedan interesantan projekat, novoizgrađena koncertna sala usred saudijske pustinje.
Ispričana na ovaj način, priča o najnovijem stvaralaštvu biroa Gio Forma, zvuči kao početak šale. Pa ipak, ova arhitektonska firma sa sedištem u Milanu, koju su osnovali Cristiana Picco, Florian Boje i Claudio Santucci, dovoljno je pokazala da svoj rad shvata izuzetno ozbiljno. Ispod njihove spoljašnjosti „rok“ scene koju su skoro završili nakon dizajniranja Drveta života za Expo u Milanu i scenografije dve premijere na La Scali u režiji Davidea Livermore-a – sa, došao je ovaj projekat gde su pokazali izuzetnu sposobnost za usklađivanjem sa prirodom.
Značenje?
„Ponekad trebate imati hrabrosti da ne biste samo „radili“ arhitekturu, objašnjavaju oni. Nismo zainteresovani da ostavimo svoj trag svuda. Za nas je glavna stvar koja pravi razliku od drugih- lokacija. Volimo da o sebi razmišljamo kao o umetnicima čija je svrha da pojačaju i iskoriste ono što mesto govori.“
Evokativna i gigantska koncertna sala Maraia, nedavno završena u Saudijskoj Arabiji (za samo četiri meseca, zahvaljujući saradnji sa kompanijom Black Engineering i radnim timom od preko 1.300 ljudi), na neki je način amblem ove filozofije Gio Forme. Sa svojih 9740m2 reflektujućih zidova, to je najveća zgrada od ogledala na svetu (i već zvanični Ginisov rekord). Stoga se čini da se zgrada „topi“ u pustinjskom pejzažu.
Ideja koja, objašnjavaju milanski arhitekti, potiče upravo iz odbijanja da se izradi toliko veliki objekat i napravi nepopravljiva promena na veoma značajnoj lokaciji, koja je sama po sebi cilj. Pored toga, nalazimo se u oblasti od ogromne arheološke i scenske vrednosti, dolini koja se zove Vadi Al-Kura u regionu Al-Ula, poznatoj kao Petra Saudijske Arabije zbog prisustva ruševina Nabatejskog carstva.
„Prvo smo izgradili privremenu strukturu na ovoj lokaciji, atraktivnom turističkom centru. Kada su nas zamolili da razmislimo o trajnoj gradnji, naš prvi odgovor je bio: ne, ne možete graditi na tako lepom mestu“ kažu autori.
„Tada je došla ideja o ogledalu. Tako je zgrada postala pozorište za ono što ju je okruživalo, što je prava atrakcija.“
A zapravo je pozadina džinovske pozornice (50 × 20 metara) stakleni zid od 800 m2 koji se može potpuno otvoriti kako bi se prirodni ambijent iskoristio kao spektakularni krajolik.
Projekat enterijera, uključujući hol, foaje i VIP ložu koncertne dvorane, prilično je važan. Ovde su se koristili lokalni materijali (naročito kamen) kako bi se stvorio utisak da je sve isklesano u steni ljudskom rukom i vetrom. Sa terase restorana na krovu, možete se diviti promenljivoj igri svetlosti na okolnom kanjonu, u bilo koje doba dana i noći.
Cilj?
„Da biste nešto dodali prošlosti, a ne izbrisali.“
„Iz tog razloga će naša dela u budućnosti, biti sve više u otvorenim okruženjima, poput trgova velikih gradova, sa njihovom istorijom i njihovim društvenim ritualima. Ljudi za koje projektujemo su nove generacije, koje su do sada već sve videle. I kad vidite sve, vratite se onom suštinskom. Suštinska stvar koja ne samo da se živi, već i pobuđuje emocije. Baš kao performans.“
