Projektovanje za investitora koga poznajete ceo život i gradnja o trošku onih koji vas vole i podržavaju najviše na svetu, privilegija je i želja svakog arhitekte. Gradilište onda postaje poligon za eksperimentisanje sa materijalima i formama, proces je obično utabani put za smelu i ambicioznu karijeru, a rezultat, koliko god bio podložan kritici mnogih, uvek je odgovor na najtananije potrebe sinovljevih najvećih, prvih ljubavi – majki.
Kako izgleda kada svetski poznate arhitekte grade kuću za svoju mamu, videćemo na primeru tri arhitektonska klasika.
Villa le Lac – Korbizjeova modernistička utopija
Charles Edouard Jeanneret, poznatiji pod pseudonimom Le Corbusier, jedan je od najuticajnijih arhitekata 20. veka i velemajstor Internacionalnog stila. Dovoljno je napomenuti da je Unesco stavio 17 njegovih dela na listu svetske kulturne baštine, među kojima se našla i Villa le Lac.
Izgrađena ranih dvadesetih godina prošlog veka, projektovana je specijalno za Le Corbusierovu majku. Dovršena 1925. godine, Villa Le Lac je još jedan važan manifestni projekat, ovog puta za modernizam. Kroz ovaj divni, suptilni dom na istočnoj obali Ženevskog jezera, prvi put vidimo švajcarskog arhitektu kako uvodi načela koja će postati sastavni deo njegovog revolucionarnog pristupa arhitekturi.
Ključni element je „slobodni plan“, u kome je unutrašnjost zamišljena kao jedinstveni prostor, podeljena samo pokretnim pregradama. Takođe, prvi put vidimo Korbizjea kako koristi panoramske prozore i postavlja suncobran na krov.
Iako je arhitekta koristio Vilu Le Lac za svoju tezu da su kuće „mašine za stanovanje“ i da bi morale biti inovativne i pragmatične, kuća je i dalje dirljiv izraz Le Corbusierove posvećenosti svojoj majci. U enterijeru je za nju izdvojio poseban kutak za izvođenje nastave klavira, a spolja, mala zatvorena bašta pruža kadrirane pogleda na jezero i planine. Čini se da je svaki i najmanji detalj dizajniran da udovolji najtananijim majčinim potrebama.
“Kako bi slika predela dobila na težini, potrebno je uokviriti prirodu i dati joj meru.” Le Corbusier
Vila Vumbldon Ričarda Rodžersa
Wimbledon House je Richard Rogers dizajnirao za svoju majku krajem 1960. Prema Filipu Gumuchdjianu, koji je nadgledao nedavnu obnovu, „majka Ninosa bila je istinski modernista koja je sina inspirisala i podržavala. I sama je radila umetničke predmete u keramici“
Oslanjajući se na pionirsku arhitekturu koju je mladi arhitekta Rogers video u Kaliforniji, kao i sopstveni rad njegove majke kao umetnice, kuća je gotovo jedinstvenog oblika, komad izuzetne skulpturalne jednostavnosti. Posebno dizajniran nameštaj u centralnoj sobi je uzdignuti kuhinjski pult na kome je Ninosa prikazala svoju umetnost.
U slučaju Ričarda Rogersa, njegovi roditelji nisu bili posebno bogati, pa je morao biti inventivan. Odlučio se za sklopive krevete na sprat za unuke i koristio prozorske jedinice koje se obično nalaze u montažnim kućama. Stvarajući za klijenta kojeg je poznavao bolje od bilo kojeg drugog, Rogers je izradio remek-delo u kome se gubi granica imeđu prirodnog i izgrađenog.
Vila Vanna Venturi – najava postmodernizma
Zaista, kuće namenjene roditeljima bile su veoma značajne za razvoj arhitekture. Kuća koju je Robert Venturi projektovao za svoju majku 1964. godine, signalizirala je, zapravo, dolazak postmodernizma. Za Vannu Venturi, iako je sinu dala šest godina da sredi planove, krajnji rezultat trebalo je da predstavlja nepretenciozan dom u predgrađu Filadelfije.
Uz pomoć svoje supruge i partnerke Denise Scott Brovn, arhitekta Venturi, pomirio je skromnu lokaciju sa bogatom arhitektonskom istorijom. Glavni front i ulaz formom odaju počast Mikelanđelovoj Porta Pia u Rimu dok je sa zadnje strane fasada rustična.
Projekat porodičnog doma dao je prostora Venturiju da izmisli svoj arhitektonski jezik i da se izrazi samostalno, bez uticaja Louisa Kahna, velikog moderniste za koga je u to vreme radio. Kahn je ime stekao vrhunskim tehnikama gradnje, često od opeke i betona i jednostavnih, kompaktnih geometrija. Umesto toga, kuća Vanne Venturi poigrala se razmerom i obeležjima istorijske arhitekture, kao što je segmentirani zabat i krov u nagibu.
Ovo iskustvo je ohrabrilo Venturija da napiše svoj manifest, „Složenost i kontradikcija u arhitekturi“ (1966), u kojem se suprotstavlja Kahnovoj teoriji forme.
