Kada razmišljamo o posetama gradovima naše iskustvo govori nam o zbiru mesta koje bi trebalo posetiti, u čiju urbanu teksturu su uključeni i hoteli sa različitim karakteristikama, zavisno od grada u kome se nalaze.
Samo veliki hoteli 19. veka, na moru ili na planinama, uspeli su da postanu mesta visokog kvaliteta, povezanosti sadržaja, funkcije i forme u prostornom i arhitektonskom smislu.
U nekim gradovime, poput Milana, hoteli i objekti za smeštaj turista, pokušavaju da postanu mesta od turističkog značaja, odnosno, atrakcije koje bi trebalo posetiti, umesto samo mesta odmora i privremenog boravka.
Milano, kao ni Beograd, nema karakteristike sa kojima bi se poredio sa gradovima kao što su Rim, Venecija ili Firenca, u kojima je lepota istaknuta, skoro bestidna. Ovaj grad trebalo bi detaljno preispitati ne bi li pronašli mesta, koja kao da se skrivaju, sa izuzetkom onih najpoznatijih spomenika, koji, iako ne jedini, oličavaju autentičnu dušu grada.
Osim toga , Milano je grad koji se posećuje najčešće zbog posla ili događaja u vezi sa poslovanjem kao što su Milanska nedelja mode ili milanski salon nameštaja, Salone de Mobile.
To je jedan od razloga za nastajanje različitih hotela koji su sami po sebi turistička atrakcija, „mesta za posetiti“ – turizam u turizmu – i tako je grad sada ukrašen njima kao „šljokicama“.
Hajde, onda, da istražimo do kojih granica ovi entiteti utiču na pogodnosti stanovanja kao i na percepciju grada. Hoteli se suprotstavljaju jedni drugima.
Oni koji se nalaze u gradu, kao da su pokušali da prodru, a u isto vreme i da se generišu u već postojeće arhtektonsko okruženje, i dobiju nove funkcije i novu izražajnost, moglo bi se reći u stilu „novog baroka“, a sve to ne nalazi se unutar tih elemenata, već u samoj volji da se privuče i zapanji.
Retko koji hotel u gradu može da postigne da bude uočen, viđen, ali zato to može biti postignuto u enterijeru, u sobama.
Hoteli Gray i Straf
Kada šetamo po Piazza Duomo i uskim obližnjim ulicama mogli bi i da ne primetimo da se unutar dve palate iz 19. veka nalaze hoteli. Hotel Gray i Hotel Straf nastali su dvema različitim metodama sa istim ciljem – formiranje ambijenata koji vas kada se nađete unutar njih odvedu u potpuno drugačiju dimenziju.
Hotel Gray odiše karakteristikama snoviđenja. Prozračne tkanine razmetljivih boja iz 1001 noći, vise sa tavanica.
Drugi, Straf, kao da ga je projektovao Burri, izrastao je iz brutalne arhitekture i „poročnih“ materijala koji skrivaju pogled na ulaz, jednu uzanu pukotinu koja vodi u hol.
Hotel Boscolo
U unutrašnjosti Boscolo Hotela naći ćemo se u ludilu boja, nasuprot ekstremno regularno izvedenih građevinskih aspekata zgrade, gde je svaki volumen pretvoren u tečno stanje i hromatiziran preko svake mere, kao da se nalazimo u nekoj od Dalijevih slika gde podovi i nivoi nemaju referentnu tačku ili odnos, na primer, prema bazenu nad kojim vise elementi nalik kapima žive.
I u delovima predgrađa koja su dobila na značaju zbog manifestacije Salone de Mobile mogu se naći slični primeri.
NH Hotel u ulici Tortona, na primer, može se primetiti iz daljine zbog svojih višebojnih prozora koji odudaraju od industrijske arhitekture zgrade. Ni na samom ulazu niste sigurni da ulazite u hotel pošto je gost primoran, da bi došao do glavnog hola, da prođe ispod dugačkog prolaza koji više nego išta drugo podseća na javno parkiralište.
Potpuno su drugačiji hoteli sagrađen ex nuovo, u novo razvijenim delovima ili na obodima grada. Jedan takav hotel nalazi se blizu Massimilliano Fuksas trgovačkog sajma. Njegov volumen dostiže visine bedema citadele. Predimenzionirani ali veoma uočljivi. Njegova stereometrija, uglavnom jednostavna, čini ga ponovljivim. Liči na stalagmite koji se moćno izdižu iz zemlje. Vidljivi su iz daleka i slabo su povezani sa neposrednom okolinom sa kojom komunicira samo ulaz u zgradu.
Tražeći odgonetku kako turistička arhitektura menja percepciju grada nalazimo za potrebno da ponovimo činjenicu da su hoteli, svakako, u stanju da stvore nove turističke lokacije, bilo na novim lokacijama ili na već postojećim.
Nove turističke lokacije
U prvom slučaju potrebno je sprečiti da ništavilo okruženja bude jedini uzrok njihovog priznavanja, a u drugom (B4 Hotel) bilo bi mudro upotrebiti strategiju iznenađenja.
Potpuno je jasno da mesta za stanovanje turista moraju ne samo da odgovore na zahteve i potrebe za komforom korisnika usluga već i da moraju da budu u stanju da daju šansu mašti da percipira nove i drugačije karakteristike mesta.
Način na koji se to postiže je upravo ono što će definisati porast ili pad vrednosti određene lokacije.
text: Massimiliano Zigoi (ABAD Arhitekti, Politecnico di Milano)