Iako je dobio najznačajnije nagrade za arhitekturu, ovaj nesvakidašnji arhitekta, ostao je da živi u jednom seocetu u Švajcarskoj. Peter Zumthor je 30 godina živeo u udaljenom selu Haldenstein u švajcarskim planinama, daleko od užurbanih aktivnosti internacionalne arhitektonske scene. Objašnjavao je u javnosti, da je ovo mesto bilo njegova inspiracija i njegovo utočište. „Pomaže mi da se skoncentrišem“, rekao je.
„Takođe, saradnike koji dolaze ovde ne ometaju stvari karakteristične za velike gradove. Da bi me posetili ljudi moraju doći u Alpe. To je neka vrsta posvećenosti. To je divan osećaj. Naravno za onoga ko voli planine.“
Peter Zumthor živi u planinskoj oblasti u blizini Bazela gde je rođen kao najstari sin lokalnog stolara. Od njega se očekivalo da nasledi očevu stolarsku radnju i zato je ne baš svojom voljom izučio stolarski zanat. Sticajem nekih srećnih okolnosti dobija stipendiju da u New Yorku dve godine studira na Pratt institutu, jednoj veoma avangardnoj školi za vizuelne umetnosti. Pratt je poznat kao škola koja ne prodaje recepte za arhitekturu, već otvara vidike u nove prostore struke. Zumthor se iz New Yorka vratio u svoje planine.
New York nije promenio njegov gorštački karakter i njegovu privrženost PLANINI. Ali su studije na Prattu sigurno pomogle da Zumthor ostvari svoj autentični arhitektonski izraz:
„Svi objekti koje je Peter Zumthor radio imaju izrazitu, vanvremensku pojavu. On ima redak talenat da objedini jasnu i rigoroznu misao sa istinski poetičnom dimenzijom što rezultira radovima koji ne prestaju da inspirišu“, pisalo je u obrazloženju Pritzkerovog žirija.
„Ista prodorna vizija i suptilna poezija mogu se uočiti i u njegovim pisanim delima koja, slično portfoliju njegovih radova, inspirišu generacije studenata. U svođenju arhitekture na pouke i suštine, on je potvrdio svoje neminovno mesto arhitekture u jednom krhkom svetu. Iz svih ovih razloga Peter Zumthor je dobitnik Pritzkerove nagrade za arhitekturu za 2009. godinu„ objasnio je žiri.
Za Zumthora, dobijanje Pritzkera, je kao neka vrsta opravdanja. „Možete da radite svoj posao, jednostavno bavite se svojim poslom i on bude nagrađen“, rekao je u jednom telefonskom intervjuu. On praktikuje ono što bi mogli nazvati laganom arhitekturom, protiv-tezom groznici ikoničnih zgrada, sa posebnom pažnjom na proces stvaranja zgrade, njenih elemenata i detalja.
Nije prvi put da je žiri za dodelu Pritzkerove nagrade iznenadio arhitektonski establišment odlukom da se najveće arhitektonsko priznanje dodeli arhitekti koji ne zadovoljava kliše uspešnog arhitekte. Peter Zumthor nema odgovarajuće školske diplome, realizovao je relativno mali broj objekata i živi u planini. Tačno je da se Zumthor potpuno razlikuje od rasprostranjene pretstave o uspešnom arhitekti iz modnih časopisa i sapunskih serija. Zumthor odbija da učestvuje u arhitektonskom markentiškom vašaru i zato je bio nepoznat široj javnosti. On je izabrao svoj put, svoju šumsku stazu kojom poput monaha korača. Danas on pretstavlja retku pojavu. Ali Zumthor nije jedini arhitekta koji je svojevoljno sišao sa autoputa. Neki su sišli na kratko da predahnu i reinventuju se. Neki su stasali u svom izolovanom svetu da bi se kasnije sa akumuliranom snagom vratili u ring savremene civilizacije.
„Idem na lice mesta, ispitujem, proučavam zadatke, uživljavam se. U jednom trenutku već dođe ideja, pojavi se slika. Opisujem ljudima sliku koju imam i posmatram kako oni na nju reaguju. Tako to počinje i više ne prestaje dok se posao ne obavi. Na početku je tu veliki osećaj sa dve, tri slike, koje su možda još uvek nejasne. I na kraju svaki detalj mora da se uklopi. Ali u međuvremenu pojedincu uvek iznova treba intelekt, mozak, da bi ispitao slike. Koje je njihovo značenje? Zašto mi se nešto dopada? Šta još nedostaje? Jer je analitičko mišljenje uvek linearno. To je jedna linija, koja se upravlja prema jednom aspektu. U osećaju se međutim uvek izrazi sve što je u nama. Zbog toga je to važnije.“
Danas 2020.godine, Zumthor, svoje reputacije usamljenika sa planine se trudi da se oslobodi .„Zanimljivo je što se taj epitet i dalje zadržava. Dajem sve od sebe da promenim ovu sliku“, rekao je. „Ko me poznaje, kaže „ali niste kao što ljudi kažu“. Mislim da sam se pre 10, 15 godina pokušao mnogo više zaštititi od uticaja. Tada sam možda bio malo oštar u svojoj reakciji“, dodao je. „Ali ni tada to nije bila istina. Mit. Više sam oklevao i bio zatvoren za javnost, a danas, nisam.“
Zumthor do skoro nije imao web stranicu, u prošlosti je izbegavao telefone i nije zvao novinare u svoj studio.
U članku koji je pisao o Zumthor-ovoj RIBA Zlatnoj medalji za 2013. godinu, kritičar arhitekture u Guardian-u Oliver Wainwright nazvao ga je architecture’s man of mystery.
„On ima mitsku reputaciju pustinjaka koji živi u planini, monaha materijala, sa standardima tako zahtevnim da malo klijenata ima strpljenja ili dovoljno dubokih džepova da se prepusti njegovom beskompromisnom pristupu“, napisao je Wainwright. Ali Zumthor kaže da sada pokušava opuštenije pristupiti javnosti, pominjući neki vid uzora, švajcarskog tenisera Rogera Federera – često nevoljnog, ali upornog sagovornika.
„Moja deca su me naučila da bi trebao da budem mnogo mekši“, rekao je Zumthor. „Moj sin je rekao „Trebalo bi da budeš poput Rogera Federera, znaš, ako neko dođe i kaže „slikaj se“, budi dobar momak, nema veze, uradi to“.
Novinari su doputovali iz cele Evrope da bi upravo to uradili na konferenciji za štampu, gde je predstavio projekat za tri vrtna paviljona u Fondaciji Beyeler u svom rodnom gradu Bazelu. Uzeo je mikrofon i slušalice, a zatim krenuo da objašnjava svoje ručno pravljene makete, modele i crteže. Njegova objašnjenja bila su gotovo nečujna zbog buke od klika na objektiv fotoaparata i kamera ogromnog broja novinara.
„Radim kao umetnik, a zatim slikam slike, a svoje slike ne mogu delegirati“, rekao je Zumthor. „Da bih uradio svoju arhitekturu, potrebni su mi ljudi koji će mi pomoći, treba mi talenat, da pričam i razgovaram i tako dalje, ali ne mogu delegirati delo na njih. To je proces i to rade arhitekti u nekadašnjim vremenima, ali i dan danas. Kažem šta radim i kako radim i evo šta dobijate u mojoj radnji.“
Zumthor je primio pored gore pomenutih, najprestižnijih, i nagradu Praemium Imperiale 2008.godine. Projektovao je brojne objekte u Evropi, uključujući termalnu banju Therme Vals u Švajcarskoj, Muzej rudnika cinka u Norveškoj i poljsku kapelu Bruder Klaus u Nemačkoj.
LACMA, najveći umetnički muzej u Los Angeles-u, sa kolekcijom od više od 142 000 predmeta, je njegov prvi projekat u SAD. Otvaranjem BCAM-a (2008) i izložbenog paviljona Linda i Stewart Resnick (2010), koje je projektovao Renzo Piano, LACMA je kampusu dodala 100.000 kvadratnih metara galerijskog prostora, koju je projektovao Peter Zumtor. Ovaj novi objekat, nazvan David Geffen Galleries, dugo je očekivani vrhunac rekonstrukcije i dogradnje muzeja. Galerija David Geffen postaviće umetnost iz svih oblasti LACMA-ove enciklopedijske kolekcije na istom nivou, sve kulture, tradicije i ere. Ova nova zgrada omogući će rotacijski niz izložbi, a ne fiksnu prezentaciju kolekcije, nudeći posetiocima mnoštvo puteva za istraživanje našeg čovečanstva.
