Na molbu urednice, pokrećemo u „Arhitektonu“ autorsku, kulturološku rubriku na različite teme, ali sa fokusom pre svega na temu arhitekture. Kako kažu blogeri, piši ono što znaš, i to usko se držeći jedne teme.
Zašto crtice („notes“)?
Jer su proizvod subjektivnih zapažanja sa kojima ne moraju ljudi iz naše oblasti da se slože, začinske mašte, ali temeljeno na miksu višedecenijskog profesionalnog iskustva, mnogobrojnih putovanja i života u raznim zemljama. Gledaću da ne zaliče na okrutne bajke braće Grim!
U obliku kolumni, bez pretenzija da se pametuje ali sa željom da se otvore neka pitanja koja su u našem društvu još uvek tabu, ili su kamen spoticanja. Stručna, a pre svega civilizacijska. Urbana, gradska. Ovde će se razmatrati dobre smernice u struci a da bi se preživelo istovremeno čuvajući integritet. Jer, ko smo bez naših ličnosti? Kombinacija zapažanja, događaja i primera po izboru.
Posle 30 godina u pedagoškom radu, sve više uviđam manjak današnjeg (25 godina unazad) školovanja i obrazovanja, pa su mreže i online vredni časopisi kao „Arhitekton“ na neki način fantastičan prozor u svet, te preko potreban sublimat znanja i interesantnih informacija.
_____________________________________________________
E, KADA SE VRAĆAMO NA STARO?
Samo da uporedimo kvizove od pre dve, tri decenije i današnje, koji su se opet vratili na medije na velika vrata. Pitanja iz različitih sfera su banalna, iz opšte potrošnje, sporta ili filmova: efemerna, i bez dubljih pretenzija. Drugačija ne bi ni znali takmičari da odgovore, sa retkim izuzecima. Zato ćemo u svakom novom tekstu koji čitate postaviti po jednu knjigu – bez koje se teško može funkcionisati u arhitektonskom svetu. Moj lični predlog.
Ne kažu uzalud da ukoliko želite da „uništite“ naciju, samo joj ukinite dobro školovanje. To se desilo kod nas. Manjak volje proizveden iz nedostatka energije.
Nepismenost je uzela tragičnog maha; retko se stavlja potreban razmak posle zareza, neću, ne mogu i sve ostalo što može da se pogrešno napiše, napisaće se; rukopisi postaju nečitljivi i nažvrljani, da ne govorimo o upotrebi prosto proširenih rečenica kao jedinih koje poznajemo. Komentari na društvenim mrežama zapanjuju vulgarnošću ali i nepismenošću. Kada i kako smo stigli do ovog stadijuma?
E sada, ono što nas brine – kombinacija neimaštine i distance od svih, pa i svojih dragih, posebno u vreme praznika dovela je do neizmernog, nakupljenog besa u društvu. U nekim situacijama i nasilja, mentalnog i fizičkog. Tuga i depresija postale su naši svakidašnji drugovi. „Nema zemlje za starce“ kao što kaže čuveni film; jer mlađi se sigurno bolje nose u ovom vremenskom okviru 2020. koja prolazi, očekujući vedrije vreme.
Višak vremena zatočeni kod kuće okrenuo nas je igri internetom sa kojeg nas opsedaju informacijama koje možda i ne želimo ali ih dobijamo – novopečeni blogeri i sajterovići. U Arhitekturi se javljaju kolege na mreži koji nikada nisu izgradili kuću; virtuelni ali sada u 2020. i samoprozvani arbitri, koji ocenjuju lapidarno i prema svom ukusu a bez ikakvog prethodnog parametra arhitektonsko okruženje. Sa npr. „odlična kuća!“ Opsedaju Linkedin, na kojem je već počelo i štošta da se nudi i marketinški propagira. Nismo više daleko od uticajnih blogerki, i polusveta koji nudi na uvid javnosti koje proizvode koristi. Samoprozvane spisateljica ali i naše kolege prikazuju onlajn svoj brand, gušeći nas svakog dana prikazom svojih lčnosti. Pa nismo svi Iris Appfel!
Mnogi od uspešnijih dizajnera enterijera, npr. nisu nikada ni ušli u foaje Arh. fakulteta. Njihove kumovsko drugarske veze u vodećim kompanijama su njihov indeks. Naročito su mi interesantni ovi sa PhD of philosophy ili PhD Cand. arhitekte koji se tako predstavljaju običnom svetu na mrežama. Jedne godine smo upisali 100 doktoranata na godinu? Šta to govori? Kvalitet ili kvantitet?
Sećam se i lično, tu uvek ego proradi ranjen, kada su mi pametniji savetovali da se na naslovu knjige stavi samo ime, ne i titula. Prihvatila sam savete mudrijih.
Tek, virtuozi u arhitekturi, kao i u svakom poslu, su ipak retki. To često nisu oni koji grade puno, koji su bogati, koji komotno žive. Ono što može da nas ohrabri jeste da kvalitet uvek u nekom trenutku nekako ispliva. Potrebna je volja naravno, potrebno je da se ne pomirimo sa online arhitektonskim poslom „Kineskih radnika“ za Američki dolar. Slažem se, lakši je od kompanijskog grcanja u hijerarhiji.
Zato ćemo od ovog uvodnog broja, uzimati po jedan primer knjige kao i jedan primer kvalitetne Arhitekture (nekada će to biti i loša arhitektura uz objašnjenje zašto je loša) kod nas i u svetu i uz parametre objašnjavati zašto je nešto dobro, i šta su greške.
Biće ovo dobronamerna kritika s obzirom da se stručnom kritikom bavim dugo (na svom predmetu „Arhitektura u kontekstu“ na AF); a da bi naši kolege za budućnost bolje shvatili i naučili šta treba posebno paziti i koju grešku izbeći. Da bi ove „crtice“ bile praktično upotrebljive.
Kako se opredeliti, koje uloge prihvatiti, do koje linije ići, a zašto dalje ne. Biće to kulturološki miks smernica za civilizacijske vrednosti kojima nas Evropa podučava kao neke „podivljale“ likove. Neće to biti „hejterski pristup“. Takvih članaka imamo dovoljno, obojeni su pripadnošću određenim klanovima i nije nam dobro od čitanja istih, a preporuke o leku ne dobijamo u takvim tekstovima.
KnjigA – „arhitektonska Biblija“ je prva u nizu, po meni: Luis Mamford (Lewis Mumford) „Grad u istoriji“. Pitkim jezikom, još davne 1961 govori o organičnom odgovoru na tehnicistički razvoj gradova. (kod nas reprint 2003. „Marso“ Beograd), a original izd. Harcourt, Brace and World, NY 1961.
KućA: Tadao Ando: Casa Wabi, Mexico
zAšto: Ova svedena kuća na obali južnog Pacifika bazirana na dugoj horizontali (312 metara) sa prodorima, koristi jezik i Rafael Monea i drugih minimalističkih autora ali ima još nešto: socijalnu dimenziju i ekološku dimenziju. Materijali su izrazito lokalni, nabijena zemlja i slama. Funkcija se odnosi na umetnički centar koji vodi jedan od najvećih kolekcionara Latinske Amerike. U ovom centru se sakupljaju umetnici, borave tamo, stvaraju i odmaraju a kolekcionar se besplatno bavi distribucijom njihovih umetničkih dela.
Eva Vaništa Lazarević
[1] arh. Eva Vaništa Lazarević, redovni profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Predsednica ŽAD (Ženskog arhitektonskog društva), Kolumnista „Politike“, „Koloseuma“, „Arhitekte“, urednik naučnih časopisa, nagrađena za dve stručne knjige iz urbane obnove. Arhitekta u praksi – Atelierevl
