Zovem se Budimpešta

Doboš torta? Najstariji metro u Evropi? Franc List,  suptilni romantičar, kompozitor koji je vežbao svirajući na orguljama najveće Sinagoge u Evropi? Mađarski plesovi Johanesa Bramsa?

Nilski konji koji u ZOO-u tromo plivaju u termalnoj vodi na kojoj leži ceo grad?

Ne, nijedno od navedenog nije danas, po meni, tako aktuelan utisak kao, nabijeni likovi bajkerskog izgleda, istetovirani i  ćelavi sa dugim bradama; u crnoj koži, načičkani srebrnim nakitom! Oni čine prvi, uočljivi front stanovnika Eržebetkvarta  – Jevrejske četvrti u današnjoj Budimpešti… u živom srcu grada. Koncentracija opasnih likova upada u oči u raznolikom  kvartu unutar ostale „besopasne“ manjine ortodoksnih Jevreja u dugim kaputima, sa prepoznatljivim visokim crnim šeširima i loknama i mase globalnih šarenih bekpek turista. Danas 7. Budimpeštanski kvart „koji obećava“ pleni sadržajem „greha i zabave“ za kakav se i Beograd vezuje: centar  povoljne zabave, mnogih ruiniranih barova, noćnih klubova, pivnica i jeftine ulične hrane. „Bajkeri“, vlasnici barova dane provode u prolazima blokova ispred zadnjih vrata svojih barova ili na terasama svojih ruiniranih kafića pijući pivo. Seju nelagodu. Četvrt čini i neobično veliki broj salona za Tajlandsku masažu – paravan za prostituciju i saloni za manikir na svakom koraku. Kao da ćemo bez dugih, izlivenih noktiju raznih boja a la mode – propasti…

Vekovi zanemarivanja ovog dela ostavili su dobar štof za urbanu obnovu tzv. malim potezima i rehabilitaciju onoga što je ostalo od kostura zgrada, uglavnom zidova. Sam centar, blizina svih repernih tačaka, po tranziciji i padu Berlinskog zida krenula je stihijski i minimalnim sredstvima u obnovu. Prazni prostori oronulih delimično već srušenih zidova punili su se bukvalno starim nameštajem, onim neprodatim iz antikvarnica i sa tavana, vintidž opremom iz doba komunizma i obaveznim starim biciklom koji visi sa svakog plafona.

U drugoj fazi, finim, uklopljenim novogradnjama u čitavim potezima pune se prazna mesta, tzv. „plombe“ ili više njih, neke se ostavljaju praznim za trgove, parkove i dečija igrališta ali većina praznog, srušenog prostora tokom 2. svetskog rata prima nove stambene sadržaje. Zabatni zidovi osveženi su muralima.

Kao i u drugim metropolama, zapušteni kvartovi, skoro pred rušenjem se najčešće dodeljuju besplatno prvo umetnicima, zatim mladima za kreativne aktivnosti te uslužnim delatnostima. Ukoliko vreme pokaže da se živost ponovo „uselila“, nastupa dalja obnova, ovaj puta integrativna, planska i prema dobrim uzorima gradova i četvrti sličnih karakteristika. Polako pristižu developeri ukoliko procene da će im se ulaganje isplatiti, dakle tek pošto tako pokaže vreme. Cena kvadrata. Lukrativnost.

Upravo je „shabby chic“  stil čije su odlike nošenost ili istrošenost zavladao oronulim prolazima u blokove puneći ih malim, neformalnim sadržajima. U skromnim hipsterskim kafeima i barovima, iznad kojih u slapovima pada cveće sa gornjih spoljnih hodnika iz kojih se ulazilo u oronule stanove, enterijere čine stari frižideri i radio aparati, bistro stolice u pastelnim bojama i čuje se džez muzika iz pozadine. Eto jednostavnog koncepta čuvenih „Ruin bars“ ili  u prevodu ruiniranih – istrošenih barova. Neformalnih prostora u kojima se uglavnom mladi ljudi osećaju prirodno, udobno i neopterećeno. Gde mogu da rade i sede satima na jednoj kafi.

Ovi sadržaji koji su proistekli kao deo rešenja za reciklirane industrijske hale ili servise u koje se nije želelo ulagati,  uskoro su pronašli put do korisnika. Velika moda je povratak u komunističke enterijere sa vintidž komadima iz epohe.

Opet su vraćeni i  komunalni centri kao nekadašnje mesne zajednice u kojima stanari kvarta ali i gosti igraju šah, druže se i izmenjuju poglede na svet, gledaju televiziju ili, najnoviji veliki hit:  prate neme filmove uz koje živi bend džezera improvizuje u pozadini. Art festivali, događaji, izložbe i workshopovi smenjuju se u udobnoj i nepretencioznoj atmosferi u kojoj  vreme kao da je stalo.

Niko nikuda ne žuri. Niko više na ruci ne nosi sat. Oseća se sloboda, toliko željena i očekivana upravo u ovom ranije tragičnom delu grada.

Permanentni vašari imaju veliku ulogu: lokalni umetnici i stanovnici mogu da zarade od turista; a prodaje se štošta: od mesnih karakterističnih mađarskih prerađevina i salama  kao i bombona za koje su majstori, domaćih kolača,  porcelanskih vintidž lutaka iz starih škrinja, starih ploča, rukotvorina do rokerskih potrepština. Oseća se atmosfera jeftinoće i buvlje pijace, ali ona nije stvarna. Svaka stvarčica namenjena ljubopitljivim strancima ustvari prevazilazi svoju vrednost zahvaljujući spretno obnovljenom i popularizovanom kvartu čije težište nosi noćni zabavni život. Na ulicama više ne hodaju cipele nego samo patike. Finija odeća je odavno ostavljena samo za modne revije.

Uskoro shvatamo čime se bave „bajkeri“ sa početka priče, oni drže „ruined“ barove karakteristične za sedmi Budimpeštanski kvart, koji rade do jutra, a danju se iscrpljeni trezne novim pivom u zaleđini barova i neugodnim prolazima dvorišnih blokova oronulih fasada. U jednom takvom jezivom prolazu našli smo skupi smeštaj AirBnB, nečist stan kojeg je prodala lokacija.

Turistička ponuda je raznovrsna, od grupa koji se bave tzv. urbanim avanturama i istražuju manje poznata mesta do turističkih atrakcija za većinu. Teme razgledanja kao skrivena dvorišta ili reciklirane lepotice odnosno napuštene industrijske zgrade pa i saune Budimpešte neke su od novih tema. Turizam je baziran na najnovijim eksperimentima, na avangardnim turama. Na neobičnostima. Na interesu za ono što je ranije bilo totalno neinteresantno.

A još pre 25 godina

Potpuno devastiran i nesiguran kraj, u kojem su zjapili delovi otvorenih, nepokrivenih  objekata, nikad održavan posle 1944., bio je nastanjen najstarijim, zaboravljenim stanovništvom bez ikakvih finansijskih sredstava, socijali bez domova i krova nad glavom. Zahvaljujući ponekom zgradom zaštićenom kao spomenik kulture, ceo kvart nije, sticajem okolnosti, sravnjen sa zemljom. Posle brze tranzicije iz Ruskog u evropsko okrilje devedesetih razvio se, uz EU fondove, nekako prirodno, ponovo inicijalni Jevrejski karakter uz sveopšti građevinski bum. Manje radikalni mladi Jevreji ili oni iz mešanih brakova odlučili su da sviju gnezda u tek započetim ili netom obnovljenim zgradama.

Kasnije  se pridružila odnosno vratila i ortodoksna Jevrejska zajednica. Starci, raniji stanovnici, bednici bez forinte su ili umrli ili su preseljeni na ivice gradova.

Demokratske vrednosti brze tranzicije kao semitizam, sada i politički nametnute, vodile su ka opštoj atmosferi novih širina i kontinuiteta karaktera Jevrejske četvrti.  Detaljna naučna istraživanja[1] tvrde da je brza rekonstrukcija koja je nastupila bila stihijska i pojedinačna; bez strategije i plana; ali meni lično se kao posmatraču učinila veoma uspešnom i jakom u čitavim potezima.

[1] Szivos, Erika: Turbulent history, troublesome heritage: political change, social transformation, and the possibilities of revivalin the „Old jewish quarter“of Budapest; Eötvös Loránd University

Godina koja se ne zaboravlja: 1944

Te strašne ratne godine, ovaj najveći Jevrejski punkt u Evropi, iseljen je i proteran u logore ponajviše u Aušvic, od strane Hortijeve lokalne podrške fašistima. Skoro čitavo stanovništvo Jevrejske četvrti (u 19.veku u zemlji je živelo milion Jevreja) je prošlo pogrom i više se nikada neće vratiti. Retki preživeli su po oslobođenju otišli da žive u Izrael.

Fascinantna sinagoga, uz Njujošku najveća na svetu, koju krase 44 metra visoki tornjevi,  kreirao je bečki arhitekta Ludvig Ferster u mavarskom stilu, (inače saradnik Oto Vagnera sredinom 19.veka) – ostaće posle rata sablasna bogomolja bez parohije. (fotografija na početku teksta)

Opet, u njenom dvorištu će te 1944. poslednji i večni mir naći 20 000 duša kvarta stradalih te strašne zime od gladi i hladnoće, od ukupno 80 000 žena i dece jevrejskog geta. Stanovništvo se, eto, smanjilo 10 puta. I bez obzira na puno godina od tada i nametnute zabavne atmosfere pića, žena i lakih droga, Jevrejska četvrt bez obzira na drastične promene danas nekako emituje breme stradanja i patnje. Bar za one osećajnije ili obrazovanije koji znaju tačno gde se nalaze. Nije ih puno.

 I još malo unazad…

Doba kraljice i carice Sisi, unazad 2 veka, ostala je sinonim za kulturni kišobran moćne Austrougarske i neku vrstu srećnih vremena, lepih i jakih žena, pomodnosti, lepote i balova koju na početku vezujemo asocijativno za Budimpeštu. Za boje, frivolnost, kolače, najfinije kafe…

Druga važna vladarica Austrougarske bila je Marija Terezija, unazad 3 veka, koja je stupila na presto jer nije postojao muški naslednik. Tobože slobodoumna Francuska, npr. je odmah odbila poslušnost i saradnju iako je obećala drugačije i složila se ranije sa podržavanjem ženskog suverena. Zato je Marija Terezija vratila Francuskoj, rekli bismo romantizirano „pravo ženski“: svoju decu (njih ukupno 16 od kojih je troje umrlo rano) je, rađajući ih i ratujući paralelno, planski udala i ženila po Evropskim dvorovima širivši svoj uticaj, a najdražu kćerku Mariju Antoanetu pustila je u prelomnu misiju uticaja udavši je za Luja 16-og na sam francuski dvor.

Od moćne Marije Terezije kao da se ipak još osećaju u vazduhu tragovi u mentalitetu podanika: ozbiljnost, urednost, nepoverljivost ali i veliki konkretni benefiti za čitavu regiju, kao bolnice, škole i uređenje lokalne uprave koje je ostavila iza sebe. Ukalupila je i uredila čitavu teritoriju.

Mađari  su posle 2. svetskog rata ostali iza gvozdene zavese mnoge decenije što je unazadilo i ostavilo pečat na čitave generacije… pa opet današnji Predsednik Orban, uz sav negativan predznak autokratskog političara ima posebne Evropske povlastice i naklonost Evrope. Tako, npr. globalizam Evropskih banaka ih nije ukalupio, a lokalna Forinta se i dalje koristi.

Opet,  duh vremena se promenio – vedrina i raskoš Mađarske oličene u Kraljici Sisi, odnosno u redu Marije Terezije njenoj snazi i i poretku kao da je u nestajanju.

Da li od dugih decenija u komunizmu, bez obzira na relativnu stabilnost, preovladava u eteru određena letargija i melanholija umesto legendarne davne snage Tatarskih predaka. Pre svega bojazan i otklon prema strancima. Usluživanje i razgovor se odvija preko volje ukoliko nije na lokalnom jeziku. Višegradska grupa V4 (Mađarska, Slovačka, Poljska i Češka) nastala 2004. godine u utvrdi Višegrad u Mađarskoj valorizuje i veliča regionalizam i zatvara se prema širem okruženju. Posebno su oštro protiv „najezde“ migranata uprkos svim Evropskim smernicama.

Uz povoljne krčme gde hrana nije dobra, preostali retki restorani starog kova, nije ih mnogo, predstavljaju arogantni konobari i osoblje zbog kojeg zažalimo da smo ikada želeli da opet probamo dobro poznati gulaš. Po ulasku u praznjikav restoran sa jezivog pljuska, konobar me upućuje, kada je čuo da sam došla sama, da „čuvam“ klozet, smešta me za minijaturni sto uz vrata toaleta koji izgleda kao „klozet-frau ofis“. Molim ga za drugi sto, mnogo ih je praznih, kaže ne može i rukom me tera napolje. Jasniju suštinu okrutno neosetljivog servisa u turizmu odavno nisam videla, a proputovala sam veći deo sveta. Po majci Mađarica, dobijam simbolički šamar u svojoj prapostojbini pojačan ledenim i kišovitim vremenom u martu. Ili sam, verovatnije, pripadnica neke druge generacije; pa me smetaju novi stavovi i ponašanje. Ni na drugim mestima, restoranima i radnjama nije se osećao prijateljski ton.

I šta zaključujemo iz transformisanog grada uz neisprobani gulaš?

Kako naučnici zaključuju –  21. vek[1] je doneo generalno 3 problema: 1. globalizam i migracije, 2. krah ekoloških rešenja i 3. veštačku inteligenciju.

[1] Harari, Juval Noa: „21 lekcija za 21.vek“, Laguna Beograd 2019.

U Mađarskoj se, eto, oseća minijaturni trag otmenog turizma (ubijenog globalizmom) iz najboljih banja u Evropi u vidu tek nekoliko luksuznih hotela, ali uglavnom se oseća „teret kugle na Atlasovimj plećima“: dekadencija prošlih vrednosti. Poremećaj vrednosti. Demokratizacija turizma za najšire mase i povoljnost kao prvi kriterijum. Interes promenjen u sve sažeto, sveden na jeftinu menzu, mega zabavu uz puno pića i iščašenost, „izlazak iz vinkla“.

A ako pratimo crvenu liniju najvažnije i najduže Evropske reke: Dunav – on se ulazeći u Budimpeštu već širi, otmenost i vitkost kao da je ostala u Beču, a Dunav u Budimpešti skreće na jugoistok i stremi ka našim, sticajem okolnosti manje metropolitskim gradovima, u kojima se turisti sa brodova, kojima je sve dosadno, zadržavaju ispod 3 sata.

Od Beograda opet ka svom muljevitom ušću Dunav neretko ponese i jeziv primer: mrtve krave, koze, svinje…bačene u reku – koje kao da potvrđuju pripadnost 21.om veku i simbolizuju gore navedeni krah ekoloških rešenja.

A o veštačkoj inteligenciji kao 3. problemu koji nas ozbiljno očekuje na svakom narednom koraku, istom koji može npr. da razvije robote-ubice na koje nećemo moći da utičemo ili će nam oduzeti hleb i posao… nećemo ni da pomišljamo!

Bolje da probamo da rešavamo empatičniji stav o migracijama, strahovite efekte globalizacije i spašavamo ekologiju dok nije kasno. I hvatamo u letu dobra rešenja o skromnim potezima urbane rekonstrukcije koja utiče na preko potrebnu dobru ekonomiju gradova koji su generatori država. Od Budimpšte, npr. Beograd može mnogo da nauči. Poznati su kao veliki ekonomi: skromni do velikih efekata! I bez obzira na jezik koji niko ne može da nauči i na njihovo slabo poznavanje engleskog  (za razliku od nas), Budimpešta je postala centar za IT Nomade, noseću klasu novog društva. Onu koja nosi novac i progres.

Novi, drugačiji život je pred fleksibilnom Budimpeštom. Sisi i Marija Terezija ostale su daleko u Bečkim muzejima. Čuvene kolače još samo stariji nostalgičari grickaju u Žerbo poslastičarnici na glavnom trgu koji su inače naselili veliki globalni jeftini brendovi u kojima Kineska mešavina tekstila traje samo jedno leto.

Savij se, ne lomi se pred vetrovima. Dobro ti ide!

I…kako se ono zoveš?