„LEPOTA, NAUKA I UMETNOST ĆE UVEK TRIJUMFOVATI“
Kristo, 1958.
„Šokirati Građanina“
Globalni kulturni događaj „par ekselans“ u oluji apokaliptičnih priča ovog septembra je „obmotana ili upakovana“ Trijumfalna kapija u Parizu, koja se danas, 3. oktobra 2021. ponovo vraća svom originalnom izgledu. Skida joj se „zmijska koža“ od 25 000 m2 recikliranog propilenskog materijala srebrno plave boje i 3 000 metara crvenih kanapa, naravno prema bojama zastava kojima je radnička klasa zauzela Bastilju i srušila rojalistički poredak. Sloboda…. i umetnička sloboda. I Trijumfalna kapija, ne slučajno, kao što vidimo iz naslova, citata umetnika – autora.
Velika većina verovatno ne razume o čemu se tačno radi i šta je poenta, značenje i svrha. Ipak, svi su pohrlili (jer je A’ la mode), pa Parižani i turisti posmatraju performans, a na prvom mestu Madam Makron – Gđa Predsednica. Njen muž francuski predsednik je odobrio 14 miliona Evra za, u ovom trenutku, rekli bismo, umetnost kao luksuz, a možda i nepotrebnost. Osim što kao redovni kritičari komentarišu njen izgled i godine, Francuzi opet uvažavaju da im se Predsednik i njegova supruga bave kulturom. Još od doba Žak Langa, Savetnika za kulturu više Francuskih predsednika, koji je zadužio svet predloživši Fransoa Miteranu, osamdesetih, da izgradi a prethodno lansira svetski konkurs za 10ak mega projekata. Da umetnost, odnosno arhitekturu kao umetnost – ostavi u amanet svojim naslednicima i naciji. (Od Velikog luka Defans do Piramide u Luvru).
Milioni Evra moraju da se ulože u takve arhitektonske performanse koji ostaju generacijama iza nas, i to mogu zaista samo velike nacije kojima je kultura nasušni izraz karaktera.
Ideja obučene Trijumfalne kapije, Bugarskog umetnika je u stvari vezana za pojam „sloboda“ … (Liberte, uz Fraternite i Egalite) _ sloboda, bratstvo i jednakost.
Umetnik Kristo zaljubio se u, kasnije svoju ženu, Žan Klod odmah po pristizanju u kulturnu prestonicu sveta, bežeći od tiranije svoje zemlje. Posebno talentovanih disidenata bilo je tih godina mnogo; a mega oblačenje spomenika je bilo ipak prvo i posebno. Godina ove ideje je 1961. – godina posebno dobre berbe), a danas u apokaliptično doba sasvim je dobrodošla kao nešto što nam skreće misli sa smrtne opasnosti na estetiku, nauku i umetnost. Kristu je jedna zemaljska godina nedostajala da sačeka punih 6 decenija da bi svoje crteže video uživo).
Tkanina kojom je obmotan spomenik leluja na vetru, i fizički prikazuje, (bez ikakvih potrebnih mozganja i predznanja) svu nepredvidivost života. Posebno je zgodna, tipična Francuska eko – pozadinska priča (možda i izmišljena zbog Korone): čekao se, naime, septembar da se ispod krova Trijumfalne kapije oslobodi ptičije gnezdo naseljeno tokom svake prve polovine godine.
Isti umetnici sproveli su u delo slično pakovanje na Zgradi Muzeja Pompidu, na „Novom mostu“ / Pont Neuf i u polinezijskom otočju gde su obmotali crvenom celo ostrvo, a za Nemački Rahjstag su čekali dozvolu za pakovanje punih 25 godina. Dočekali su. Trijumfalna kapija je zakasnila, iako su sebi obećali da će svoje umetničke performanse gurati bez obzira na njihovo trajanje. Danas njihove ideje sprovodi nećak samog umetnika.
Tipičan je to izraz Francuske sintagme „Epate les Bourgeois“ ili u prevodu „šokiraj / zapanji građanine“ koji se inače vode konvencionalnim elementima.
Teško je uhvatljiv pojam, a korene vuče u Francuskoj samoprozvanoj superiornosti zbog koje sebi daju pravo da preziru dosadne i predvidljive stvari. I formalan život. A možda, nerado priznajući, i one brojne ne-Francuze.
Svako ko govori Francuski sa akcentom, malih je šansi da bude ikada čovek prvog reda u Pariskom megalopolisu (lično iskustvo na koje je bilo reakcija neslaganja kada sam pisala kolumne u Kulturnoj rubrici Politike); ukoliko (!), smatram, nije osebujan umetnik ili ga možda isprati posebna sreća. Francuzi su ipak, moramo priznati, koristili razne genije, evo samo nekoliko: Siorane (Cioran – Rumunski pisac), Modiljanije, Sutine ili Šagale (sve strance) a Sorbona je ugostila čak i prvu ženu profesora ikada i to jednu Poljakinju – Mari Kiri, ali opet, uvek nekako sa zadrškom. Dozvolili su, blagonaklono, da se razviju i granaju u njihovom slobodnom društvu. Da uživaju slobodu i ostave im svoju kreativnost.
KNJIGA
„Šokirati Pariz“
Tzv. Parisku školu između 20ih i 30ih godina, koja se sa Monmartra preselila na Monparnas, na levu obalu, nosili su umetnici, većinom Jevrejskog porekla iz Rusije (Šagal), Sutin (Belorusija) i Modiljani, Italijan. Pariz kao centar kulturnog sveta prigrlio je sve artističke duše koje su realnost videli drugačije od svih ostalih, od izduženih figura do krvavo realno prikazanih komada mesa; ali od mnoštva malo njih je uspelo da se dokaže i ostane zapamćeno. Zanemarljiv procenat.
Abnormalno ili izvanredno?
Kao što ima ljudi koji kada uđu u prostoriju budu odmah primećeni, tako u velikoj većini postoje i oni nevidljivi. Izuzetnost ima svoju svetlu i tamnu stranu koju sagledavamo i u sinonimima. Sinonim za posebnost je i ČUDNO, i ABNORMALNO, i RETKO I NEOBIČNO. Takođe, istovremeno i ATIPIČNO, SPECIJALNO, IZVANREDNO. Kuće, i zgrade koje ostaju iza svojih arhitekata prikazuju karakter dotičnih; oni avangardni težili su toj posebnosti sa početka ove priče o „upakovanoj Trijumfalnoj kapiji“. Voli se danas i anglosaxonska bizarna ocena najšireg dijapazona koju upotrebljavaju oni sa najslabijim vokabularom: KUL (cool). Mi smo kul, razumemo, volimo neobično, želimo da učestvujemo u posebnim stvarima, u neobičnim fenomenima. A možemo da dodamo i VAU! Kako da dosegnemo VAU?
Sopot u Poljskoj, letovalištu na Severnom moru sa početka 20. veka kojeg zovu severni Monte Karlo, uz sve svoje palate na peščanim plažama kao iz priča Agate Kristi; postaje na kraju posebno poznat po dole prikazanoj, netalentovanoj i izgužvanoj kič kući! Na svakoj razlednici!
Kuća može i da se okrene naopako da bi se „prikazala“, kao što nas život nekada iznenadi, pa da ga preduhitrimo… stabilna kuća na vidljivom uglu Praga može i da zaigra ako se hoće, biće sigurno upamćena. A to je očito cilj.
Za sanjalice može da se izvede i kuća na drvetu iz dečijih fantazija, koja se visoko kotira na AirBnB platformi. Jer je posebna i retka, a opet prepoznatljiva iz detinjstva.
Japanski arhitekta Sou Fudžimoto tiranski naređuje zaposlenima da hodaju u belim čarapicama sa odvojenim prstićima zbog japanki u koje će se obuti tek kada izađu iz biroa, a da ne bi ometali njegovu misao. Pokazao se svetu kao ekstrovertan radeći na potpuno providnoj kući u kojoj se od spolja vidi sve, čak i toalet u upotrebi sa njegovim korisnikom. Eto, posebnost. Fenomen, izuzetnost. Bizarnost?
A za one opsednute igricama ali i dečijim serijama, postoje kuće po uzoru na „Lord of rings“, sa trolovima kao i prikazana kuća od Kremenka (Flintstones house) iz koje puca pogled na Pacifik.
E sada, kako da znamo koji su tačno atributi da se neki fenomen, kuća, performans, arhitektura proglasi za umetnost? Kada neki Savetnik tako savetuje Predsednika države?
Kritičari? Protok dovoljno vremena? (kažu 40 do 50 godina)… Pažljivi i lukavi marketing, popularnost? Možda će uskoro i kuća od Kremenka biti posećivana kao npr. Katedrala u Šartru. Samo bez vitraža. Ko zna? Kada poživi dovoljno dugačak protok vremena za sigurniju kritiku!
Blaziranost je opasna – baš kao i primitivizam na drugoj strani.
A opet, Francuzi stvarno znaju kako da „upakuju“, ako neko zna – oni baš znaju!
MUZIKA
Noubliez Jamais- Joe Cocker & Catherine Deneuve
arh. Eva Vaništa Lazarević,
redovni profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Predsednica ŽAD (Ženskog arhitektonskog društva), Kolumnista „Politike“, „Koloseuma“, urednik naučnih časopisa, nagrađena za dve stručne knjige iz urbane obnove. Arhitekta u praksi – Atelierevl
