Velika izložba u Muzeju moderne umetnosti Luizijana u Danskoj nas je inspirirala da se osvrnemo na žene u nadrealizmu. Na ovoj izložbi predstavljeno je više od 260 dela, 34 umetnice. Cela priča posvećena je ženama – protagonistima nadrealizma. Boginja, đavo, lutka ili seksualni fetiš, ali takođe i žena-dete i fantastično stvorenje. Ideja ženskog tela, bila je centralni element u zamislima muških nadrealista.

U početku su umetnice postale deo užeg kruga sveta nadrealizma, pre svega kao modeli, muze ili ljubavnice, ali ubrzo su se izbacile iz tradicionalnih uloga i manifestovale sopstvenim delima.

Meret Oppenheim, jedna od prvih žena umetnica nadrealizma koja je postigla slavu još za života. Već 1936. godine Muzej moderne umetnosti u Njujorku je posedovao jednu od njenih „krznenih skulptura“.

Frida Kahlo, Louise Bourgeois, Leonora Carrington, Dora Maar, Lee Miller, Lola Alvarez Bravo i Leonor Fini, samo su neke od žena u nadrealizmu predstavljene prvi put zajedno na jednoj izložbi. Putovanje u bezgranične zemlje snova, za umetnice dvadesetog veka, bilo je avanturističko, više nego što je do sada ikada bilo ispričano.

Ni u jednom drugom modernističkom pokretu ženske umetnice nisu igrale tako značajnu ulogu kao u nadrealizmu.

Početkom 1930-ih, kao što smo pomenuli, mnoge su došle u Pariz i pridružile se grupi koja se formirala oko osnivača pokreta Andre Breton-a. Želele su da promene društvo i izbegnu buržoaska ograničenja i klasično pripisivanje rodne uloge. Snovi, metamorfoza, podsvest i žensko telo često se pojavljuju u delima ženskih nadrealista, dok istovremeno dela često karakteriše razigran, samosvestan pristup takvim temama.

Izložba pokazuje kako su radili u okviru tema, koje su u mnogim slučajevima već bile povezane sa nadrealizmom, ali i kako se razlikuju od muških umetnika. Aspekt koji najjasnije razlikuje ženske nadrealiste od njihovih muških kolega je inverzija perspektive. Umetnice su tražile (novi) model ženskog identiteta. To je često uključivalo istragu njihovih vlastitih razmišljanja i igranje različitih uloga.

Umetnice su se pobunile protiv rodno podeljenih uloga i često su se predstavljale upečatljivo androginih karakteristika ili u neobičnim ulogama ili prerušavanjima. U potrazi za slikom koja bi mogla da se koristi kao obrazac za ženski identitet, često bi tragale za hibridnim bićima, simbolima metamorfoze i menjale ili prikazivale demonske zavodnice i fatalne žene.

Muzej moderne umetnosti u Luizijani prvi put istražuje ovu temu na izložbi. Žena u nadrealističkoj mašti ostala je, naizgled, ograničena na subjekat, ali nikad na protagonistu.

Meret Oppenheim

Rođena 1913. u Berlinu, napušta školu i odlazi u Pariz 1932. godine. Do 1937. je deo nadrealističkog kruga oko Andre Breton-a. Godine 1936., stvara delo Doručak u krznu, koji odmah postaje vrhunski nadrealistički projekat. Iste godine, delo je predloženo za zbirku u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku. Od 1937. Meret godine živi u Baselu. Postaje bliska prijateljica sa Leonor Fini. Sa Leonorom, Mak Ernst-om i drugima, učestvuje na izložbi fantastičnog nameštaja 1939. godine u Parizu.

Ona je kasnije ušla u kreativnu krizu, koja je trajala 18 godina. Ipak, stvara važna dela tokom četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka. Godine 1959., organizuje Prolećni banket koji je kasnije te godine ponovo organizovan na Međunarodnoj izložbi nadrealista (EROS) u Parizu, mada u izmenjenom obliku, što dovodi do toga da se Meret distancira od svih daljih nadrealističkih manifestacija.

Frida Kahlo

Centar nadrealističke scene razvio se u Meksiku oko sada poznate slikarke Fride Kahlo. Iako se nije smatrala nadrealistom, Kahlo je prihvatila poziv Andrea Breton-a i izlagala u Parizu 1939. Tamo je stekla mnoštvo prijateljstava sa umetnicama u grupi. Ne samo Fridina umetnost, već i kultura njenog zavičaja fascinirala je i muške i ženske nadrealiste na više nivoa: obilna priroda, bogata prošlost, tradicionalni meksički festivali i narodna umetnost.

Louise Bourgeois

Koja zapravo nikada nije izlagala sa grupom, ali je izučavala nadrealizam i njegove teorije tokom 1930-ih dok je živela u Parizu. Njeni radovi uključuju nadrealističke ideje i teme: istraživanje ženskog tela, pitanja identiteta i, ne manje važno, snove i apstraktne elemente. Metamorfoza takođe igra važnu ulogu u njenom umetničkom stvaralaštvu. Njeno delo, koje se danas često smatra vrlo savremenim, donosi nadrealistički pristup čvrstog verovanja u sadašnjost.

Prva sveukupna prezentacija, često previđenih i zaboravljenih, nadrealističkih umetnica. Ova revolucionarna izložba pokazuje da su žene imale značajniju i brojniju ulogu u nadrealizmu, nego u bilo kom drugom umetničkom avangardnom pokretu.

Izvor: schirn;arbittare