Ovaj sjajan tekst Prof. Miodraga Mirkovića, je objavljen pre skoro 10 godina u drugom broju časopisa Arhitekton. Šta se promenilo u zadnjih 10 godina? Da li danas imamo kulturnu politiku ili politiku u području kulture ili je i dalje „lese fer lese pase“ – „neka ide kako ide“?!
Svedoci smo da raste interesovanje za značaj kulture, bar onih kojih se to tiče. Ako je postulat kulture lepota, estetika, harmonija, komunikacija i simbolizacija onda je jasno da je kultura u svim porama i nervnim ćelijama jednog društva.
Svakako da je važan i odnos kulture ne samo sa članovima njene uže porodice već i sa drugim akterima sa kojim se dodiruje i prepliće. Takođe smo i svedoci realnosti koja nam govori da Srbija nema zvanični koncept i program kulture, da nema definisanu strategiju dugoročnog društvenog i kulturnog razvoja. Ako je verovati podacima, 90 odsto stanovnika Srbije živi u kulturnom siromaštvu koje već prelazi u duhovnu bedu.
Arhitektura i arhitekte su samo jedan segment kulture a po prirodi svog posla ne spadaju u eksperte za pitanje kulturne politike.
Sa druge strane, u mnogim predlozima koncepata od Ujedinjenih Nacija do naših eksperata stoje odrednice da je ona građanska, pluralistička, humanistička… što će reći da računa na brojne aktere i da polazi od individue čoveka i njegovih potreba. Takođe, prihvata se i svekolika participacija, a to bi značilo i učestvovanje laika u sudu o konceptu kulturne politike.
Danas je, primećujem sve više namera da se stvari razgraniče, podele, rasparčaju, te da se ustanove područja, ravni, resori, da se svakom odredi gde pripada i koje su mu kompetencije. Onaj koji iz jednog područja pređe u drugo načinio je pogrešan korak, prestup, nagazio je na crtu.
Kultura ne može biti živa ako se svede na resor. Ne postoji kulturna stvarnost izdvojena za sebe, postoji samo jedna stvarnost i jedan svet.
Koliko sam uspeo da se informišem, naši eksperti žele da pomire jedan koncept koji je počeo da se razvija još u 17. veku, 100 godina kasnije on se i dalje razvija i do današnjih dana u smeru da je kultura uvek kultura naroda i da predstavlja cvet narodnog bića. To znači, da se teži razvoju ideja nacionalne kulture i svaka kultura, kao srž bića jednog naroda, treba da se razlikuje od kulture drugih naroda.
Sa druge strane, drugi znalci kažu da nacije nisu nešto dato, nego izmišljeno, da se ovaj koncept zalaže za partikularnost, da je neispravan, pogrešan čak i opasan i vodi kulturnom rasizmu i fašizmu. Oni svoje smernice i rešenja vide u multikulturalnosti, interkulturalnosti i transkulturalnosti.
Nauka i zdrav razum prihvataju metodu regresije niza uzroka u prošlosti kako bi se otkrili temelj i koren kulturnog nacionalnog bića, koji treba da imaju potenciju, emanaciju i entelehiju, na kome se može vršiti dalja nadgradnja. Svaki koncept kao i kuća treba da stoji na zdravom i čvrstom tlu i na jakim temeljima, da ih ne bi prva bujica odnela i razrušila. Zar temelj ili koren ne treba tražiti u najinspirativnijim aspektima narodne tradicije. Da li je to Vizantija i pravoslavlje?
Ako se ovaj stav može prihvatiti onda se može razumeti i moje čuđenje da je u predlozima naših eksperata izostavljeno učešće Crkve koja je bila nosilac kulture jednog perioda, a govori se o sveopštoj participaciji. Zar taj period naše istorije nema onu snagu emanacije, zar to nije naša osobenost? Da li ćemo na Svetu Goru i Hilandar odlaziti samo kao turisti? Ako sve bude „trans“, „multi“ i „inter“, zar neće doći do izjednačavanja? Šta će se onda razmenjivati? Ili, kako kažu naši stari, ako se so obljutavi, čime će se hrana zasoliti?
Evo naizgled beznačajnog primera: kako je moguće da li su Balkan i balkansko postali sinonim za nekulturu i primitivnost?
Ili drugo praktično pitanje: da li je iko napravio, da li uopšte postoji popis, evidencija šta sve pripada kulturi, koje su to institucije, koji objekti, koji su to kulturni radnici, koje su to kulturne delatnosti, jer nisu ni sve delatnosti povezane s institucijom. Nisu svi književnici i likovni umetnici članovi udruženja klubova ili komora. Da li to znači da oni nisu ni deo kulturne prakse?
Ko i gde će se odrediti granica između zabave i ozbiljne ili visoke umetnosti? Zar sport nije pre svega zabava i razbibriga, da li to znači da sport nije deo kulturnog miljea? Šta je sa turizmom, ima li dodirnih tačaka?
Za Dojlove krimi priče o Šerloku Holmsu neki kritičari kažu da nema estetskih kvaliteta, znači li to da one nisu deo kulture Britanije, a postoje posebni odeljci u bibliotekama, muzeji i instituti koji neguju i proučavaju knjževni opus ser Konana Dojla. A opet negde mora da se povuče crta. Nije ni svaka građevina arhitektura.
Da li je video-zapis o povraćanju ili trošenju higijenskih uložaka, koji je bio jedan od radova na prošlom Oktobarskom salonu, umetnost?
Da li je to umetničko delo? Zar građani ne daju sredstva da bi se takvi radovi izlagali u galerijama i muzejima koji bi trebalo duhovno da ih prosvetle. Pitanja, pitanja, uglavnom pitanja na koja nemamo odgovor. I uostalom pitanja su prvi korak kada treba postaviti dijagnozu stanja pa čak i kada je pacijent zdrav.
Želeo bih da izložim vid korelacije između kulture i arhitekture, u vezi sa dva, danas dosta aktuelna pojma – republika i prosperitet. Arhitektura i kultura u najširem smislu spadaju u javno dobro, javnu stvar. Latinska reč RES PUBLIKA prvobitno je označavala upravo to – javno dobro. Pod javno dobro znamo šta sve spada: od puteva, mostova, transporta, komunikacija pa i onih elektronskih, objekti školstva, zdravstva, socijalne zaštite, zabave sporta… i na kraju umetnost i umetnička dela. Dok ova prethodna uglavnom imaju svrhu održavanja života, naravno u urbanim sredinama, ova poslednja – umetnost, ima svrhu nadgradnje i obogaćivanja života.
Arhitektura takođe ima svoj udeo u res publici i to dvojako: prvo kao objekti, kuće i gradovi sa svojom utilitarnom svrhom, koji udomljuju sve ostale privredne i društvene grane, i drugo, kao umetnička dela koja treba da duhovno obogate živote svih. Sveprisutnost je i dobro i manjkavo svojstvo arhitekture, deo je svakodnevice i može se smatrati potrošnom robom. U neku ruku ne razlikuje se od automobila, cipele ili šerpe. Njena umetnička vrednost se ne prima sa posebnom pažnjom jer ona nije ni postavljena u umetnički kontekst. Na taj fenomen je svojevremeno ukazao Džordž Košut i Marsel Dišan: kako predmeti sa đubrišta, ako se izlože u galeriji ili muzeju, tj. u drugom kontekstu, dobijaju poseban značaj – umetnički.
Arhitektonski objekti, koliko god vredni mogu biti ižvrljani grafitima, kućni ljubimci mogu po njima urinirati, korisnici i vlasnici, bilo da su privatni ili državni, mogu da puste da objekti propadaju a da država za to ne haje, mogu da ih preurede i unakaze, skoro sve je dopušteno.
Tako počinjem da sumnjam da li arhitektonski objekat koji se smatra lepim ima i umetničku vrednost koja se može proceniti.
Jer, umetničke vrednosti se danas izražavaju isključivo novcem, mada ima i onih neprocenjivih. Kuće se prodaju ili kupuju i cene po kvadratu vrednosti lokacije, donekle funkcije i ugrađenih instalacija. Lepota ne košta ništa, ceni se ali se ne plaća.
Da li je to problem i čiji? Arhitekata ili kulture jedne sredine?
Ako je neko dobro-javno dobro, da li se mogu dopustiti kao za neke druge lepe stvari, da se jednostavno potroše, pojedu ili puste da same propadnu.
Još jedno svojstvo arhitekture povezano s kulturnom politikom sredine, čini mi se interesantno je pomenuti: bez obzira u kom periodu je nastala i pod kojim uslovima, u kom režimu ili ideološkom i političkom kontekstu, ko su investitori, ktitori ili poklonodavci, ona – arhitektura- se u novonastalim uslovima u potpunosti prihvata. Može se zameniti neki simbol na objektu, recimo: orla zvezdom, zameniti grb, zastava ili naziv, ali objekat se čuva i prihvata kao svoj. Nikom nije padalo na pamet da sruši kraljevske palate ili dvorove i centralne komitete.
Slike, ako nisu podobne mogu da se sklone u depoe, filmovi u bunkere, spomenici zamene drugim ali kuće, trgovi i palate ostaju. Železnička centralna stanica u Milanu sačuvana je i skoro obnovljena, iako simbolizuje mračni period istorije. Arhitekturi se nekako praštaju grehovi iako nije uvek razlog samo materijalna vrednost objekta, već njena umetnička i kulturna vrednost, a posebno, čuvanje memorijskih znakova, važnih za kontinuitet kulturnog razvoja svake sredine.
Drugi deo ove priče o prosperitetu u vezi s onim čuvenim održivim razvojem, koji se uglavnom odnosi na rast, progres i ekonomski prosperitet. Ali, malo se govori o drugim oblicima prosperiteta. Prosperitet je takođe latinska reč PRO SPER što je prvobitno označavalo – U SKLADU SA NADOM. Mislim da je i u skromnim ekonomskim uslovima sa ograničenim nacionalnim bruto dohotkom moguće probuditi sposobnost da se saslušaju sopstvene ideje i otkriju koreni svoje zajedničke kulture a time i omogući da se kultivišu mogućnosti za delovanje i samootkrivanje skrivenih svojstava običnog čoveka oslanjajući se na najtrajnije i najinspirativnije aspekte narodnih tradicija. Jer, ako je suština očovečenje, različiti načini života odrediće i uslov da se bude čovečan na različit način. Biti čovek, značilo bi zajedničko prihvatanje nužnosti na određenom mestu u određeno vreme. Svaka kultura je vlastitu nužnost pretvorila u drugačiji IDIOM , u sopstveni izraz. Ovakav koncept je upravo onaj koji je i rodio ogromnu raznolikost kultura, raznolikost ukusa i pogleda na svet. A kao posledica raznolikih želja, i u skladu sa nadom.
Kako je i kada nastao zaokret? Kada su se u težnji sa razvojem i progresom ustanovile i propisale potrebe koje su naučno definisane i koje su postale deo mentalne topologije. A ubrzo su potrebe prerasle u zahteve a zahtevi u prava. Kroz globalni ekonomski razvoj koji je nametnut ili prihvaćen, raširila se i teorija zajedničkih potreba koje treba da važe za svakog stanovnika ove planete. Tako je čežnja postala potreba. Zatim se otkrilo da se uz ovaj prihvatljiv diskurs a u izobilju potreba, provlače i razni prevaranti i manipulatori. Postavlja se problem kako otkriti, razlikovati i razdvojiti prave od krivih potreba o kojima je davno govorio Šušnjić u svojoj knjizi „Ribari ljudskih duša“.
Bilo kako bilo, teorija potreba i hreiologija kao nauka o potrebama su opšte prihvaćene pa i jedna od odrednica kulture jeste činjenica da je ona humanistička i da polazi od individue čoveka i njegovih potreba.
Iako su potrebe i tumačenje i proučavanje u oblastima sociologije i filozofije, sva događanja i ljudi su ipak najpre u prostoru i na određenom mestu. A uloga arhitekture je da ponudi organizaciju teritorije, od privatne do javne, i da omogući da se mnoštvo istovremenih aktivnosti odvija bez konfliktnih situacija i to u harmoničnoj i urbanoj atmosferi.
Ima još mnogo toga što čini ulogu i zadatak arhitekture, ali suština je da se ukaže na značaj arhitekture kao ravnopravnog učesnika u ostvarivanju kulturnog razvoja naše zemlje. Naravno, po programu i konceptu kulturne politike, kada ih budemo dobili. Nadam se da će u programu, važnije mesto od održivog razvoja biti ODRŽIVO STVARALAŠTVO kao neprekidna plodnost, koja ne zna za počinak. A još je važnije od programa i modela, PUT kako će se on ostvarivati, planski, razumno i uz zajedničko blaženstvo ili će to biti po slobodnoj volji i izboru svakog pojedinca po principu „lese fer lese pase“, što će reći: neka ide kako ide.
Text: Prof. Miodrag Mirković
Beograd, decembar 2011. godine
