Istočna Evropa, Zapadna Afrika i Bliski Istok u hladnom ratu su bili tema desetogodišnje istrage poljskog istoričara arhitekture Lukasz Staneka. Pokušavamo da oživimo jedan deo obnovljene savremene arhitekture nastao u ovom razdoblju koji je doživeo krah, usled radikalnih promena političkog poretka.
Počev od kasnih 50-tih godina 20. veka, konačno oslobođene kolonijalne dominacije, brojne zemlje u Africi i na Bliskom Istoku koristile su profesionalce i specijalizovane kompanije iz socijalističkih zemalja kao konsultante i autore velikih i važnih arhitektonskih projekata modernizacije svojih zemalja. Oni su smatrani neophodnim elementom za uspostavljanje novih nacionalnih identiteta.
Izvoz talenata iz centralne Evrope zadovoljavao je dve potrebe: jednu ekonomsku, odnosno za prikupljanje finansijskih sredstava u inostranstvu, korisnu za podršku osiromašenim ekonomijama; a drugu ideološku, odnosno doprinos pobedi u kontekstu hladnog rata. Akra, Lagos, Bagdad, Abu Dabi i Kuvajt predstavljaju pet faza složenih putanja međunarodne saradnje, kojom su upravljlali Sovjetski Savez, Poljska, Čehoslovačka, Bugarska i Jugoslavija.
Kroz mukotrpan posao pronalaženja arhivskih izvora, odabira najrelevantnijih dokumenata i intervjua s brojnim „glavnim junacima“, Stanek otkriva možda manje poznati deo arhitekture dvadesetog veka, ali onaj koji i dalje ponosno odoleva godinama, s obzirom da su to objekti, infrastrukture, naselja i planirani gradovi projektovani između 1957. i 1990. i još uvek su deo života miliona ljudi. U tom procesu, urbanizaciju onoga što se tada zvalo „treći svet“ vršili su arhitekti, planeri, inženjeri i radnici iz istočne Evrope.
Hladni rat, državni socijalizam, istočna Evropa i arhitektura 20. veka sve izgleda drugačije u svetlu svojih saznanja. Na osnovu višejezičnog istraživanja Stanek se koncentrisao se na to kako su razvoj nekoliko postkolonijalnih gradova – uglavnom, ali ne isključivo Akra, Lagos, Bagdad, Abu Dabi i Kuvajt – u velikom delu bili proizvod arhitekata i planera iz SSSR-a, Jugoslavije, Poljske, Istočne Nemačke, Mađarske, Bugarske i Rumunije.
Tadašnje neobične situacije, gde arhitekta nije mogao legalno da ide s jednog kraja Berlina na drugi, ali mogao je da putuje po svetu i da ga rekonstruiše. Spoljnotrgovinska organizacija svake države pomno je pazila na putujuće arhitekte, uzimajući im čak trećinu plate. Na prvi pogled sve je funkcionisalo. Ali ubrzo, pojam državne socijalističke izolovanosti i autarhije razoren je na komade. Ideja o totalnoj sovjetskoj kontroli, kako nad svojim satelitima, tako i nad „postkolonijalnim jedinicama“.
Svaka od pomenutih zemalja bila je u Pokretu nesvrstanih koji su 50-ih godina osnovali Indija, Indonezija i Jugoslavija. Oni su se kretali od planova za podršku Gani, Kwame Nkrumah-i (prvi i doživotni predsednik nezavisne Gane) i Iraku, Ahmed Hassan al-Bakr-a(četvrti predsednik Irana) do kapitalizma Nigerije 70-ih godina, završavajući na naftnim poljima Zaliva. Većina tih vlada žestoko je potiskivala svoje lokalne komuniste, ali su podržavali strano planiranje i izgradnju njihovih gradova i industrija, ne mareći na komunističko uređenje zemalja iz kojih su dolazili graditelji, i navodeći stavove da će sovjetski put do moderne države biti brži i pravedniji.
Sada s pravom vidimo da je taj put vodio ka neuspehu, ali Stanek shvata ono što su sovjetski ekonomisti ozbiljno nazvali svetskim socijalističkim sistemom i postojećom stvarnošću spoljne trgovine. Unutar tog sistema bilo je mnogo sporenja. Komunistički trgovinski blok Comecon imao je za cilj da stvori nacionalnu podelu rada, ali su balkanske zemlje odbile sovjetsku kontrolu i insistirale na uspostavljanju sopstvene industrije.
Sistem je počivao na poklonima – donacijama škola i javnih zgrada od SSSR-a, na primer, Gani i Maliju – i najčešće, razmeni dobara, posebno za sirovu naftu posle 1973.godine. Pod Hruščovom je bilo ponosno sklapati ugovore sa takvim državama kao Gana, pod izuzetno povoljnim uslovima za postkolonijalne zemlje, ali posle 80-ih je trgovina postala mnogo složenija.
Do 70-ih, kako su istočnoevropske države stekle ogromne dugove, ta inostrana nastojanja postala su pragmatičnija. Na primer, u Libiji su se pojavile oštre podele rada, gde su rumunski inženjeri tehnološki složene istočnonemačke planove pretvorili u stvarnost i izgradili rumunsku radničku klasu koja je živela u barakama. U međuvremenu, 80-ih, bugarske i poljske arhitekte u Zalivu već su učestvovale u globalnom kapitalizmu. Bugarske firme u Abu Dabiju su se nadmetale sa američkim i britanskim rivalima u pogledu kvaliteta i tehnologije, dok su poljski inženjeri u Kuvajtu, koristili iskustvo svakodnevnih interakcija sa zapadnim arhitektama i lak pristup zapadnoj štampi da bi prešli u postmodernu arhitekturu.
Teško je bilo zadržati ovaj posao iz 80-ih, izgradnja vavilonskih spomenika Sadamu ili luksuznih hotela za zalivske milionere, svakako sjajan socijalistički ili antiimperijalistički projekat. Ono što je trebalo učiniti je, potkopati ideju da su istočnoevropske zemlje tehnološki zaostale. Tako je i urađeno. Posle 1989. godine arhitekte su svoje iskustvo i znanje iskoristili za značajne projekte u Poljskoj, a najpoznatija je bila grupa arhitekata u Vroclavu lokalno poznata kao Kuvajt. U (bivšoj) Jugoslaviji i Bugarskoj, ova dostignuća su izgubljena u brzom povratku na kapitalističku periferiju.
Šta je sa samom arhitekturom? Neki objekti su jednostavni, neki impozantni, neki savršeno urbanistički planirani. Sovjetski Narodni umetnički klub u Akri; fluidne plastične forme autobuske stanice u Abu Dabiju koje su projektovali bugarske arhitekte, jedinstvenost univerzitetskih zgrada u Bagdadu, poljskih arhitekata – i još mnogo toga, visoko je profesionalno i izuzetno za svoje vreme.
Neverovatni brutalistički spomenici hladnog rata trećeg sveta. Preispitivanje istorije hladnog rata, ali i istorije globalizacije i globalne urbanizacije, za koju se ispostavilo da je iz Sofije ili Beograda bila vođena skoro jednako često kao iz Njujorka, Londona i Moskve. Ipak, sada znamo da globalni gradovi, kakvi trenutno postoje, nisu jedina opcija planiranja. Danas ostaje da se divimo brutalizmu i socijalističkim poduhvatima koje će danas, bar na ovim prostorima, retko ko ponoviti.
Izvor: Arbitare, Guardian
