“Moramo tragati za suštinom doživljaja, za tim viškom u kojem se pronalazimo, ne kao tvorevine momenta, potrošene u sadašnjosti, već kao stvaran život koji sadrži prošlost, sadašnjost i budućnost. Shvatićemo da je to jedino moguće ako ponovo uspostavimo estetske vrednosti u srcu građevinskog poduhvata, i ne dozvolimo da se na pitanje utilitarnosti odgovara nezavisno od pitanja udobnosti zgrade, ne samo po svojoj funkciji, već i u odnosu na stil kojim živimo.“ Scruton, 1979.
Vreme elitizma je iza nas
Davno je prošlo vreme kada je arhitekta bio jedini pozvan da kreira prostor za život i rad. Kada je Le Courbusier fotografisao objekat pre nego što budući korisnik počne da ga koristi i time permanentno urušava.
Danas, u vreme masovnih medija, masovne razmene informacija, masovne kulture, svi smo mi kreatori svoje stvarnosti, svog mesta za život i šireg okruženja, jednom rečju, stila u kome živimo. Kakvi smo mi kao ličnosti, koliko smo obrazovani i informisani, koliko putujemo i upoznajemo druge kulture, koliko smo osvešćeni po pitanju ekologije i očuvanja životne sredine, danas je podjednako važno kao i pitanja konstrukcije i primene savremenih materijala koje nam, kao specifičnosti struke, otkrivaju arhitekte.
Nepredvidiva forma
Ono što nas uvek iznenadi kod savremene arhitekture je to što je oblikovno nepredvidiva. Arhitektama je na raspolaganju sve veći broj sintetičkih i prirodnih materijala koji probijaju granice izdržljivosti, elastičnosti i fleksibilnosti na vremenske uslove, protivpožarne zahteve i vek trajanja.
Ekspresivnost forme i dizajna ogleda se prvenstveno u gabaritima objekta i na fasadi. Unutrašnji prostori su više nego ikad openspace, multifunkcionalni i puni svetla. Projektovano rešenje po pravilu se razmatra i sa stanovišta ekologije i održivosti. To je segment koji je pokriven kako u estetici projektovanja, tako i zakonskom regulativom, u svetu i kod nas.
Korišćenje recikliranih materijala i povratak prirodi koja se slobodno “kreće“ kroz objekat i raste i prerasta izgrađeno, primenjuje se kad god je to moguće.
Da li su prostorne promene još uvek najsporije od svih ili je danas drugačije? Kako se čovek u tome snalazi?
Kamuflaža kao oblikovanje osećaja pripadnosti
Po rečima Nail Leacha, britanskog arhitekte i teoretičara, mi težimo da se uskladimo i uklopimo u svoje okruženje. Pratimo modu. Postajemo deo kulture usaglašenosti. Preuzimamo korporativni identitet.
Isto tako, čini se da imamo kapacitet da izrastemo u izgrađeno okruženje, da se upoznamo sa njim i na kraju, da se tamo osećamo kao kod kuće. Imamo taj kameleonski poriv i, s obzirom na sve veću mobilnost savremenog života, njega često primenjujemo. Želja za kamuflažom je želja da se osećamo povezani, da pronađemo svoje mesto u svetu.
Dizajn, tvrdi Leach, može pomoći procesu asimilacije kroz koji se prilagođavamo okruženju. Arhitektura, ali i svi drugi oblici kreativnosti – moda, umetnost, pozorište i drugi, mogu biti efikasna oblast oblikovanja osećaja pripadnosti i uspostavljanja identiteta.
I dok se mi menjamo u svom procesu prilagođavanja, utičemo i na promene svog okruženja. Ono neminovno stari, i na tom putu promena je njegova lepota. A “lepota nikada ne sme biti ignorisana“, podvlači Leach.
Traganje za “viškom“ u kome se pronalazimo
Još pre 40 godina, Sir Rodger Skruton, engleski filozof i estetičar, skrenuo je pažnju na jedan fenomen koji je nama danas jasan i blizak. Stvaran život i stil kojim živimo reflektuje se na naše okruženje, na njegov vek trajanja i lepotu starenja.
Menjajući sebe menjamo grad.
Danas, kada smo svi mi performeri na gradskoj sceni, više nego ikad tragamo za suštinom doživljaja koji se nekad smenjuju u okviru samo jednog, multifunkcionalnog prostora ili se jedan za drugim nižu kretanjem kroz grad. Igrajući svoju životnu igru pod dirigentskom palicom arhitekata, tragamo za tim “viškom“ u kojem se pronalazimo, koji živimo i koji pamtimo.
