Naš mozak ima ugrađeni potencijal da radi na nivoima daleko iznad onoga što mnogi od nas smatraju „prirodnim sposobnostima“.
Godine 2000. zbornik radova Nacionalne akademije nauka objavio je rezultate sada poznate studije, koja je ispitivala mozak londonskih taksista koji su godinama vozili gradskim ulicama. Istraživači su otkrili da je deo mozga taksista koji se bavi prostornim vezama – hipokampus – porastao i sadrži veći broj neuronskih mreža. U suštini, taksisti su razvili svoj mozak stalnim razmišljanjem o putanjama i prostoru, dok su vozili Londonom.
To nisu samo taksisti čiji se mozak menjao i prilagođavao kroz obuku. Tu spadaju svi. Naš mozak je sve osim statičnog. Kada imamo nova iskustva i srećemo nepoznate situacije, formiraju se grupe neurona i jačaju postojeći klasteri povezani sa prethodno naučenim ponašanjima.
Kroz pravu vrstu treninga, naš mozak se može prilagoditi da radi na višim nivoima nego što mnogi od nas misle da imaju sposobnost.
Za 30 godina rada, naučnik iz oblasti ponašanja K. Anders Ericsson je istražio kako obuka može proizvesti izuzetne nivoe performansi. Jedna od njegovih obuka bila je fokusirana na memoriju. Ericsson i dvoje kolega su zaposlili studenta, koga su nazvali njegovim inicijalima, S.F. sa prosečnim IQ-om i memorijom. Posle slušanja niza brojeva, mogao se setiti sedam stavki.
Zvuči prilično u redu, zar ne?
Istraživači su zatim, na nekoliko stotina sati, izložili S.F, treningu za poboljšanje pamćenja. Na kraju, S.F. je drastično prekoračio cilj vežbe, gde je očekivano bilo da udvostruči svoj „prirodni“ reper i zapamti 14 slučajnih cifara, a zapravo se pokazalo da je sposoban da memoriše do 82 cifre. Samo da pojasnimo ovo, ovde se radi o 82 slučajna broja. Pokušajte da ih zapamtite!
Verovatno ne možete, zar ne?
To je sasvim u redu – niste potrošili stotine sati vežbanja. Istraživači su pripisali ogromno poboljšanje studentovog pamćenja, upotrebi memorijskih asocijacija – kao što je, na primer, pretvaranje slučajnih brojeva u vreme trčanja, tako da je 247 postalo dve minute i 47 sekundi – ali i studentovom konstantnom treniranju i upornosti.
Ericsson i ostali su otkrili da kontinuirana obuka ima slične efekte u širokom spektru zanimanja, uključujući biznis, muziku, matematiku i sport – pretvarajući inače obične ljude u stručnjake sposobne za vrhunske performanse. Danas postoje mnoge škole i u Srbiji, koje obučavaju svoje polaznike kako da koriste princip asocijacija i mentalnih mapa, bilo da se radi o nastavi stranog jezika ili o obuci za savladavanje nekog opšteg gradiva.
Betina škola crtanja
Ugledna profesorka umetnosti Betti Edvards izgradila je svoje ime tako što je birala ljude sa uobičajenim umetničkim sposobnostima i podučavala ih da crtaju impresivne autoportrete. Ona to nije radila godinama, mesecima ili nedeljama – već u roku od samo pet dana. U ažuriranom izdanju svoje knjige iz 1979. godine „Crtanje na desnoj strani mozga“ , Edvardsova piše da će, kad neko shvati tehničke komponente crteža, napredovati brzo – sve dok bude fokusiran na praksu.
Ona takođe naglašava da većina ljudi ne manjka u veštini crtanja, kao što sami veruju, nego jednostavno ne vide svoje sposobnosti. Ona tvrdi da kada jednom pokaže učenicima kako da percipiraju stvari kao što su osvetljenje, prostor, senka i odnosi između objekata, njihova sposobnost da crtaju brzo se poboljšava.
Na žalost, ne postoji jedinstven princip koji funkcioniše u svim disciplinama. Svaka veština zahteva drugačiju vrstu razvoja. Ali istraživanje pokazuje da ono što mnogi od nas veruju da su gornje granice naših prirodnih sposobnosti, zapravo može biti mnogo više od toga…
Sa marljivošću, fokusom i vremenom (a ponekad i manje nego što smo mislili), naš mozak je u stanju da nam pomogne da ostvarimo uspehe koje ranije nismo smatrali mogućim. U stvari, to je jedna prirodna sposobnost koju svi posedujemo.
