Da krenemo od dileme
Kada sledeći put krenete u šoping centar, biblioteku, park, muzej, školu ili aerodrom, zapitajte se šta ovi objekti govore o našem društvu? Da li u ovakvom okruženju treba da živimo svoje živote? Je li ovo najbolje što možemo?
Način na koji POJEDINAC posmatra svoj život i prostor oko sebe, je samo i jedino odraz njegovog pogleda na svet. Možda da ga nazovemo „termin“ za filozofiju života te osobe. U odnosu na to, osoba će birati mesto stanovanja i doprinositi kvalitetu života u svom okruženju. Tu nailazimo na uticaj raznih elemenata kao što su: ko je osoba kao ličnost, koje kulturne i intelektualne uticaje ima, verovanja o tome kakav svet treba da bude, koliko putuje i upoznaje druge kulture ali i urođene estetske karakteristike koje oblikuju pojedinca koji svesno ili nesvesno utiče na stvaranje jednog društva, sa arhitektonske tačke- jednog grada. Iako se ova perspektiva menja vremenom, postoji tendencija da na to gledište utiču i interesi same osobe. Više osoba sa istom ili sličnom filozofijom stvaraju masu, koja direktno utiče na javni život, komšiluk ali i razvoj jednog grada.
Arhitekta je isto pojedinac koji živi u određenom društvu. Na taj način dolazimo i do činjenice, da formalizovana filozofija ima uticaj i na stepen svesti jednog arhitekte, ali da to nije sve što se tiče evolutivnog pogleda na svet tog arhitekte i izražavanja toga u njegovom dizajnu.
Ako razmišljate o filozofiji kao o proučavanju fundamentalne prirode znanja, stvarnosti i ljudske egzistencije, onda možete videti da je ona povezana sa skoro svim oblastima, pre svega uključujući arhitekturu. Arhitektura je proces i rezultat planiranja, projektovanja i izgradnje objekata (ili okruženja). Veliki deo projektovanja je (ili bi trebalo da bude) proces kojim se stvara dobar objekat. Kada pitamo šta bi trebalo da bude dobar objekat, to postaje filozofsko pitanje, jer ako je zgrada mesto za ljudske aktivnosti i simbol naše civilizacije, onda se moramo pitati kako bismo trebali živeti svoj život i kako bi naše društvo trebalo da funkcioniše kao odraz civilizacije. A to je pitanje koje su filozofi (i religije) tražili i na njih odgovarali još od prvih istorijskih dana.
Da damo bar jedan deo odgovora: ako ste se ikada zapitali zašto su arhitekta i arhitektura važni – pogledajte oko sebe. Jedinstvena među kreativnim i umetničkim profesijama, arhitektura uvek odražava vreme i kulturni kontekst u kome je proizvedena. Za projektovanje i izgradnju objekta potrebno je vreme, novac i saradnja od investitora, državnih službi, graditelja, arhitekata i drugih. To se ne dešava u vakuumu i ona nikada ne može zaista imati samo jednog autora. Arhitekte rade sa desetinama, ako ne i stotinama ljudi, da bi oblikovali svoje objekte, a duž ovog lanca se upravo, prenosi skup vrednosti, svih onih koji na direktan ili neposredan način ocenjuju svet oko sebe, kao i kako ljudi vide i doživljavaju jedni druge.
Svestranost arhitekture
Osim što pruža utočište, arhitektura postaje pozornica i kontekst za naše živote. Ona stvara osećaj da pobeđujemo svoje strahove na krovu zgrade od 100 spratova, da osećamo pripadnost jedni drugima na javnoj površini u lokalnom kafeu, ali i razlog dubine i poštovanja kada uđemo u crkvu. Društvene zajednice se formiraju unutar i po nalogu arhitekture i preuzimaju karakteristike objekata izgrađenih za njih.
Poznato je da, kada učite o drevnim kulturama, prva stvar na koju ljudi ukazuju je njihova arhitektura, jer se tako odmah vidi svest naroda. Ako pogledamo drevni Egipat, piramide i Sfingu, odmah dobijamo sliku o tome kako je ovaj narod gledao svoje vladare, svoju religiju. Vrhunski poduhvat kamenih katedrala koje su bile fokus gotičke arhitekture u srednjem veku, direktna je predstava o dobu poštovanja crkve, proizašlog iz straha od Boga. Industrijska revolucija, koja je reorganizovala svet uz standarde mašinske proizvodnje, neizbežno je rodila modernizam. Sve revolucije, posebno one političke, odmah se okreću arhitekturi i stvaraju najistaknutije spomenike.
Upravo je sposobnost arhitekture da objasni svoje doba, bez obzira da li je objekat eksponat ili isključivo ekonomska transakcija lokalnog investitora.
Arhitektura kao sociološki i psihološki vodič
Provedite neko vreme posmatrajući kako arhitektura odražava kulturu i umetnost, i imaćete osećaj da je to manje profesija a više objektiv s kojim možete razumeti okruženje i vreme u kome živite. Kao takva, ona je pogodna i za vizuelno kreativne medije koje zahtevaju konceptualizaciju prostora kao što su grafički dizajn, video produkcija, film itd.
Ta javna priroda arhitekture znači da je posao arhitekata sličan sociologu i psihologu, i uključuje postavljanje osnovih načela za socijalno ponašanje i unutrašnje reakcije ljudi. Ko se podstiče da uđe u objekat, a ko se odvraća? Kako se ljudi osećaju u određenom prostoru? Zašto se čovek kada uđe u zatvor oseća drugačije od biblioteke? A da li uopšte tako teba? Ne sme se zanemariti i činjenica da se oblik i funkcija javnog prostora postižu političkim sredstvima, tako da arhitekte de facto postaju deo političkog sistema u kome se stvara objekat. Oni se svesno ili nesvesno usklađuju sa odlukama političara, hteli to da priznaju ili ne.
Arhitektura je inherentno zainteresovana za budućnost, a arhitekti su obučeni da zamišljaju svet ne onakav kakav jeste, već kakav bi mogao biti.
Ovo je naše objašnjenje zašto želimo da uključimo što više ljudi, da se edukuju, da razumeju arhitekturu, da razumeju arhitekte i realnost komšiluka, okruženja i grada gde žive. I upravo iz mašte nastaje naš komšiluk, naši gradovi, naš svet.
I da pokušamo da sugerišemo drugi deo odgovora: čitajte o arhitekturi, informišite se… budite na momente arhitekte, maštajte o svom okruženju, komšiluku i svom gradu… sve je ostvarljivo!
