Almodovarov trg u rodnom gradu slavnog režisera dobio je, na konkursu, lokalni biro Enproyecto arquitectura. Iako nastao pre više od jedne decenije, podjednako je aktuelan i atraktivan i danas. Specifičan način izvođenja u lakom betonu najzaslužniji je za njegovu dugotrajnost, posebno intenzivne crvene boje toliko specifične za Pedra Almodovara.
Raspisom konkursa traženo je da rešenje poveže Almodovarov rodni grad, Calzada de Calatrava, u srcu La Mancha, sa njegovim bogatim kinematografskim radom, uticajem koji je imao na kulturu i umetnost i specifičnim pejzažom njegove zemlje. Dok u Calzadi nije postojala bioskopska dvorana, ulica u kojoj je živeo u Caceresu imala je ne samo školu, već i bioskop. „Bioskop je postao moje pravo obrazovanje gde sam naučio mnogo više nego kod sveštenika u verskoj školi u Cacaresu“, rekao je kasnije u jednom intervjuu.
Pobedničko rešenje biroa Enproyecto arquitectura ponudilo je jednostavno, a efektno rešenje ravnih linija, monumentalni spomen-trg u obliku Almodovarove kamere. Pejzaž ostaje zarobljen u spomeniku.
Konačni oblik građevine inspirisan fokusom kamere, kao i njenim oblikom, rešava istovremeno brojne funkcije spomenika koji se koristi kao mesto susreta, vidikovac i osmatračnica lokalnog pejzaža, ali i prostor za koncerte i Almodoarovu nagradu za film koja se dodeljuje jednom godišnje.
Gledano iz obližnjeg parka, spomenik deluje kao malo, istaknuto brdo. Sa druge strane, postavljeno uz lokalni put, ima veliku vidljivost za sve koji se kreću na toj relaciji.
Intenzivno crvena boja, koja koketira sa Almodovarovim ostvarenjima, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Pored boje, zidovi su izvedeni u teksturama koje su prisutne u filmovima poznatog režisera.
Posebno je zanimljiv i odabir materijala i način izvođenja koji su odgovorili na potrebe mesta i učinili crvenu boju tako intenzivnom i dugotrajnom. Spomenik je izveden od suvog, samonosećeg betona razvijenog od strane Cemex-a, mešanog s vodom i bojom na licu mesta. Iako velike gustine, ova vrsta betona se izliva u čeličnu mrežu sa armaturom, bez vibriranja, tako da je lakše izbeći segregaciju.
Crvena boja nije nanošena na fasadu kao završni sloj već je beton bojen u svim svojim slojevima tako da kiša i nepovoljni vremenski uslovi ne mogu da utiću na njene karakteristike.
Još davne 1971.godine, Almodovar je kupio „Super 8“ kameru, od plate zarađene u fabrici Telefonica, i počeo snimati kratkometražne filmove. 1974. je napravio svoj prvi kratkometražni film, a krajem 1970-ih filmovi su mu prikazani u madridskom noćnom klubu kao i u Barceloni. Tako je sve počelo. Almodovarova karijera je prebogata, a svako rangiranje njegovog rada znači da će se sigurno nešto izostaviti. Ali evo, ako pretpostavimo da ste gledali „Bol i slava“, predlažemo vam da ponovo odgledate njegova najbolja ostvarenja prema mišljenjima svetskih filmskih portala.
Upitan da objasni tajnu uspeha svojih filmovima, odgovorio je: „Važno je ne zaboraviti da se filmovi rade kako bi zabavili gledaoca. U tome je ključ uspeha.“
- Loše vaspitanje (La mala educación 2004.)
- Sve o mojoj majci (Todo sobre mi madre 1998.)
- Pričaj s njom (Hable con ella 2001.)
- Vrati se (Volver 2006.)
- Matador (Matador 1986.)
- Veži me!Veži me! (¡Átame! 1989.)
- Žene na rubu nervnog sloma (Mujeres al borde de un ataque de nervios 1987.)
- Živo meso (Carne trémula 1997.)
- Zakon želje (La Ley del Deseo 1987.)
- Prekinuti zagrljaji (Abrazos Rotos 2009.)
