Razgovarali smo sa Jasnom Popović, pijanistkinjom koja već petnaest godina živi i radi u Njujorku. Ovo je njena priča o muzici, gradu koji neprekidno živi, akustici u Carnegie Hall-u, vezi između arhitekture i muzike, kompozitorima sa kojima stvara sjajne, savremene projekte.
Prošle nedelje si pred prepunom salom Muzičke galerije Kolarca svirala za domaću publiku. Kakav je osećaj, koje emocije preovladavaju kad nastupaš u rodnom gradu?
Nastup u rodnom gradu je nešto posebno za mene. Smenjuju se razna osećanja, od ushićenja, sreće, straha, odgovornosti i želje da se našim ljudima svidi ono sto radim. Beograd je grad u kom sam počela, gde sam naučila prve note i gde su ljudi koji me prate i podržavaju od malih nogu. Mnogo mi je drago sto su se našoj publici svidela dela modernih kompozitora i sto su, potom, tako žustro diskutovali o njima.
Mnoge emocije se pomešaju i za mene je svaki koncert u Beogradu veoma emotivan i bitan, u kojoj god sali da sam ga održala.
Ovaj koncert je bio “proba” za nastup 3. marta u Carnegie Hall-u, pod nazivom “Port of Entry – New York”, gde je Srbija domaćin. Reci nam nešto o tome.
Port of Entry je koncert posvećen muzičarima koji su odabrali da im Njujork bude novi dom. Ta posebna energija grada, postavke novih trendova i skup talenata iz celog sveta, bio mi je inspiracija za koncept koncerta. Predstavićemo dela savremenih kompozitora od kojih su neka dela posvećena gradu Njujorku. Nastupaće muzičari iz raznih krajeva sveta, a Srbija će biti domaćin koncerta.
Zašto je Carnegie Hall takav prestiž i za izvođače i za publiku. Možeš li, iz uloge performera, da nam dočaraš čaroliju mesta i zvuka?
Carnegie Hall ima tri sale, malu, srednju i veliku. Koncert u bilo kojoj od ovih sala je velika stvar za svakog muzičara, a posebno koncert u velikoj sali gde ćemo mi ovaj put svirati. U toj sali Carnegie Hall-a nastupaju najveći orkestri i najveći muzičari na svetu, na svakodnevnom nivou. Prima 2800 ljudi, tu su održani legendarni koncerti, a publici nije tako lako udovoljiti jer su im kriterijumi veoma visoki. Moramo da dokažemo da zaslužujemo da budemo na toj sceni dok je za nas lično, ali i za našu zemlju, to velika čast. Ako bi se značaj poredio sa sportom, to je kao da predstavljamo Srbiju na Olimpijadi.Velika sala je poznata po izuzetnoj akustici i savršenim uslovima za muzičare. Imala sam prilike da već sviram u toj sali ranije i mogu da kažem da sam se iznenadila da sala ne izgleda tako velika kad ste na bini. Svaki ton koji odsviramo, pa čak i onaj najtiši može da se čuje u poslednjem redu na balkonu.
Kad sam bila mala, profesori su mi govorili da moram da sviram baš za te ljude jer tamo obično sede najveći obožavaoci muzike, a ova sala mi baš to omogućava.
Koliko je akustika bitna? Daj nam neki dobar i neki loš primer, da shvatimo povezanost prostora i instrumenta.
Kao sto sam prethodno rekla, uslovi u šta spadaju akustika, instrument, tehničari i slično, su veoma bitni da bi se napravio dobar koncert. Često nedostaje barem neki od tih elemenata. Dešavalo se da klaviri nisu dobri, da su stari i nenaštimovani. Za ljude koji se ne bave našim poslom je klavir klavir i ne čuju razliku u zvuku. Takođe, sto se sale tiče, čak iako imate pred sobom najbolji instrument, mogućnosti su vam veoma ograničene ako sala nije akustična.
Imala sam iskustvo na bini da smo svirale na dva klavira i da nismo jedna drugu mogle da čujemo, dok su ljudi u sali čuli sve. Očigledno je zvuk išao prema publici. Bilo nam je jako teško da pratimo jadna drugu. Profesionalni muzičari imaju iskustva sa ovakvim stvarima i znaju da nadomeste nedostatke svojom tehnikom, a kad sviraju u sali gde im je sve potaman imaju mogućnost da šire svoje vidike i na licu mesta kreiraju svoju umetnost onako kako su zamislili.
Jednom si svirala na otvorenom. Šta to znači po pitanju akustike i kontakta s publikom?
Meni lično nema razlike da li sviram u otvorenom ili zatvorenom prostoru što se akustike tiče jer se napolju uglavnom svira pod ozvučenjem. Razlika je možda u tipu koncerta, ljudi su uglavnom opušteniji napolju pa je samim tim i za nas drugačije dok smo na sceni.
Na koji način su slični muzika i arhitektura?
Svako delo se gradi kao i kuća, polazi se od čitanja nota, analize materijala i na kraju predstavljanje publici. Jedan notni tekst može da se vidi na mnogo načina i na izvođacima je izbor šta će da naprave sa tim delom i kakvu će emociju da prenesu. Mislim da je koncept rada jako sličan samo sto je primenjen u okviru različitih profesija.
Reci nam nešto o tvom divnom projektu “Around the Piano World” na kome radiš od 2017. Šta se sve neočekivano izrodilo iz njega i kako misliš da će se projekat nastaviti?
Još kao mala počela da sviram klavir u tradicionalnoj muzičkoj školi u Srbiji, pa u Nemačkoj da bih na kraju završila u Americi. Dugo me je držao taj tradicionalni način razmišljanja iako sam tokom celog školovanja osećala da nije to sve. Stalno sam nešto smišljala i isprobavala.
Nemci me često nisu razumeli jer su oni striktni po pitanju mnogih stvari i ja sam uvek mislila da radim nešto pogrešno, da bih u Americi shvatila da mi je bila potrebna određena sloboda izraza, moja sloboda, koju sam tek tamo dobila.
Tada je nastala ideja za projekat Around the Piano World. Htela sam da uporedim kako se klasična muzika razvija u raznim zemljama, sa kompozitorima koji su naši savremenici. Kompozitorima se svidela moja ideja i tako je sve počelo. Projekat je veoma živ i stalno se menja. Nijedan koncert nije isti i to ga čini zanimljivim i modernim.
Tokom sviranja često se obratim publici i objasnim kako nastaje određena kompozicija i šta mene lično vezuje za nju. Posebno mi je drago što se to svidelo publici u Beogradu, jer nisu navikli da im se pijanista obraća za vreme koncerta.
Projekat je propraćen i slikama našeg sjajnog slikara koji živi u Njujorku, Miljana Suknovića tako da je koncert jedan celovit audio vizuelni užitak.
Iz dosadašnjeg razgovora vidimo da nisi klasična pijanistkinja. Čime se sve baviš osim sviranja klavira i da li je to više pitanje tvog karaktera ili onoga što nameće savremeni način života?
Koncertna aktivnost i putovanja mogu da budu jako zamorni, a ja moram stalno nešto da menjam. Ne želim da mi dosadi bilo šta što radim ili da mi moja umetnost postane rutina. Pored sviranja se bavim pedagogijom i organizacijom koncerata pa sam sa te tri delatnosti uspela da napravim balans. Verovatno je to pitanje i mog karaktera i moje odluke, a i grada Njujorka, u kome živim.
