Koliko je (ne)primetna arhitektura svakodnevice? Da li je pojam lepog nestao pod okriljem utilitarnog? Zašto nam je njena lepota skrivena i podrazumeva se?
Mesta na kojima provodimo svakodnevni život obično nisu veliki dizajnerski punktovi. Ipak, ona nose svojevrstan šarm i plemenitost, a neretko su potcenjena.
Arhitektura nije samo scena u kojoj provodimo život. Ona je odraz kako živimo i ko smo. Protok vremena je njegov nerazdvojiv deo. Ali šta se dešava kada se naše potrebe, želje i uverenja promene, a strukture koje smo izgradili više im ne odgovaraju?
Što se tiče očuvanja arhitektonskog nasleđa, to je najčešće pitanje veličine i cene, odnosno vrednosti izgrađene strukture. Zato najčešće prvo pomislimo na katedrale, zamkove, nebodere i hramove, kada je reč o objektima koji su zauvek izgubljeni kroz istoriju, Ipak, mesta na kojima provodimo svakodnevni život i koja ih odražavaju često i više od velikih arhitektonskih zdanja manja su po formi, naizgled beznačajna pa tako i ranjivija.
Da bismo uvideli čari malih građevina, korisno je podsetiti se da mi prvenstveno komuniciramo sa okruženjem iz prizemlja, a ne iz ptičije perspektive koja se može videti u filmovima i 3D animacijama. Arhitektura urbanog života za nas je prvenstveno utilitarna i toliko je integrisana u svakodnevne rutinske obaveze da je retko opažamo nezavisno od njene funkcije.
“Minjoni” u ruci velikih arhitekata
Minijaturni projekti odavno su privlačili svetski poznate arhitekte. Finansijski i logistički pritisci tada su umanjeni, što daje više slobode za eksperiment sa manje rizika. Oni mogu biti prilika za testiranje većih ideja i tehnika ili prepuštanje nekom umetničkom eskapizmu. Kroz savremenu istoriju može da se izdvoji par interesantnih primera.
Sledeći primer svog mentora Louisa Sullivana, Frank Lloid Wright nikada se nije libio da preuzme “skroman” projekat. Dizajnirao je kapele, vetrenjaču, fontanu, igraonicu, suvenirnicu, pa čak i kućicu za psa Edija.
Jedina benzinska stanica koju je Rajt projektovao nalazi se u Minesoti. Ima jedinstven piramidalni krov sa bakarnom šindrom. Ovde se potvrđuje njegov talenat i istrajnost da arhitektonski oplemeni čisto funkcionalni punkt. Ipak, nadzemna benzinska stanica uskoro se pokazala kao nepodobna za zdravlje i bezbednost. Ova struktura bila je deo Rajtovog utopijskog grada Broadacre City koji je ostao na nivou ideje.
Suprotno tome, benzinska pumpa Mies van der Rohea u Verdunu, u Kvebeku, izgleda kristalno čisto i pomalo pretenciozno. Na prvi pogled, previše je “dobra” arhitektura u kojoj upotreba geometrije, simetrije, stakla i svetla ne odgovara više proporcijama malog objekta. Ima minimalističku jasnoću nasuprot Rajtovom maksimalizmu, čak i do stepena hladnoće.
Kiosk K67
Mnogi su pokušali da stvore masovno proizvedene male zgrade. Arhitekta Saloni J. Machtig dizajnirao je kiosk od stakloplastike K67, čija je upotreba dugo godina cvetala širom bivše Jugoslavije.
Budući da je modularan, prilagođava se potrebnoj ulozi i veličini, kiosk je dozvolio „mogućnost rasta i promene“, po rečima arhitekte. Potrebe se svakako menjaju i tokom vremena, što produžava vek same strukture.
Automatizacija podstiče porast kioska za samoposluživanje, poput singapurske SmartPost mreže ili McDonaldsovog „Iskustva budućnosti“, ali oni takođe izmeštaju pojam kioska iz fizičkog prostora u digitalni.
Arhitektura parlante
Postoji nešto iznutra detinjasto ili nostalgično u našem afinitetu prema malim prostorima. Oni su možda odrasli nastavak detetove naklonosti prema igračkama i kućicama za lutke i pse – mesta utešnih razmera koja nam nude iluziju velike kontrole.
Većina malih zgrada pokušava nešto da proda. Tako, na primer, drumska arhitektura Googie, prikazana u knjizi California Crazy, Jima Heimanna, dizajnirana je tako da privuče pažnju vozača automobila i njihove dece strukturama koje svojim oblicima odmah pokazuju funkciju: džinovski hot-dogovi ili lonci za kafu. Moderni oblik arhitekture parlante, ili „govoreće arhitekture“.
Ideologija se takođe može prodati masama kroz male objekte. Korišćene konstrukcije su povoljne, lagane za transport i jednostavne za sastavljanje, ali i privlače pažnju. Sledeći primer sovjetskih vozova za agitprop, Gustav Klutsis osmislio je niz konstruktivističkih kioska u zavidnim geometrijskim oblicima kako bi se proširila komunistička propaganda.
Mobilnost je često ključna za upotrebu male strukture. Izgrađena je tako da iskoristi protok ljudi i brzinu kojom neko nabavi novine ili piće. Autobuske stanice bivšeg SAD-a, koje je Peter Ortner sakupio „od Samarkanda do Erevana“, primer su arhitekture koja je napravljena da se svako nakratko skloni i prođe dalje.
Prenamena kao rešenje za očuvanje “minjona”
Jedno rešenje je da se struktura prilagodi promenom funkcije. Ako su „minjoni“ stekli bilo kakav ikoničan status, lakše je opravdati njihovo dalje postojanje.
Iako u arhitekturi postoji mesto za prolaznost, da li je vredno čuvanje malih riznica našeg svakodnevnog okruženja? I, kad efikasnost ponestane, ima li mesta za lepotu radi nje same?
